И Р16. децембар 2020.ГОДИНА XIV

ЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА - ВУКОВАР

ЗВОБРОЈ: 257

НЕЂО БОГУНОВИЋ ИЗ ЗАПУЖАНА КОД БЕНКОВЦА ВЕЋ ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ЖИВИ БЕЗ СТРУЈЕ

ИНТЕРВЈУ: ДЕЈАН ЈОВИЋ„СНАГА СРПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ВИШЕ НИЈЕ У БРОЈЕВИМА, НЕГО У КРЕАТИВНОСТИ И ПАМЕТИ“

У ДАЉУ ОДРЖАНИ 13. МИЛАНКОВИЋЕВИ ЦИКЛУСИ, ЗЛАТНА МЕДАЉА ЦИКЛУСА ДОДЕЉЕНА ФЕДОРУ МЕСИНГЕРУ

НОВЕ ТУРИСТИЧКЕ ТАБЛЕ У ВУКОВАРУ СА ПОДАЦИМА КОЈИ НЕМАЈУ ИСТОРИЈСКУ ПОДЛОГУ ИЗАЗВАЛE НЕЗАДОВОЉСТВО ГРАЂАНА И СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

2 16.12.2020. / ИЗВОР 257АКТУЕЛНО

ПРЕДСЕДНИК ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА СРЂАН ЈЕРЕМИЋ ОДРЖАО САСТАНАК СА НАЧЕЛНИЦИМА ОПШТИНА ИЗ САСТАВА ЗВО-а А САСТАО СЕ И СА ВУКОВАРСКО-СРЕМСКИМ ЖУПАНОМ БОЖОМ ГАЛИЋЕМ

У НАРЕДНОЈ ГОДИНИ ВЕЋА ПОМОЋ ЗВО-а ОПШTИНАМА

На састанку са начелницима општина из састава ЗВО-а одржаном 9. децембра председник Заједничког већа општина Срђан Јеремић

најавио је да ће у следећој календарској години бити повећана средства за активности и пројекте које општине проводе на свом подручју.

- Ове године ћемо за потребе општина издвојити знатно више средстава којима ћемо покрити знатно више различитих активности. То се не односи само на општине у којима Срби чине већину и имају локалну власт него и на сва она места у којима припадника наше заједнице има у значајном броју попут Тење, Мирковаца, Вуковара и још неких места – истакао је Јеремић.

Заједничко веће општина наставиће са већ започетим активностима које су сада већ постале традиција, а односи се пре свега на помоћ ученицима и студентима. У том смислу биће настављено са једнократном новчаном помоћи студентима с тим да ће и број студената и износ помоћи у наредној години бити већи. До сада је то била помоћ за 35 студената у износу од 2.000 куна а за следећу годину ће помоћ износити 3.000 куна и то за 40 студената. Наставиће се помоћ и ђацима у настави по моделу А, а свим ђацима од првог до осмог разреда биће уручени и новогодишњи или божићни пакети. Ако следећа година дозволи наставиће се и са финансирањем једнодневних ђачких екскурзија у матичну државу Србију. Помоћ у виду купона у износу од 3.000 куна добиће и свих 17 фудбалских клубова, а помоћ ће бити

обезбеђена и за све дечје вртиће.- Нећемо заборавити ни на наше ђаке у

местима у којима Срби немају већину, и њима ћемо помагати, а покренућемо и неке нове видове помоћи општинама јер од следеће године ћемо по први пут имати и средства у износу од милион куна за капиталне инвестиције. С тим у вези обавестио сам начелнике да припреме одређене пројекте јер ћемо почетком следеће године расписати јавни конкурс на који ће моћи да се пријаве наше општине и мањинска већа – рекао је Јеремић.

На састанку је било говора и о предстојећем попису становништва за који су припреме већ у току како би попис био спремно дочекан.

ПРЕДСТАВНИЦИ СРБА САСТАЛИ СЕ СА ЖУПАНОМ ГАЛИЋЕМ

Истог дана жупан Вуковарско-сремске жупаније Божо Галић примио је делегацију представника српске заједнице коју су чинили заменик жупана Ђорђе Ћурчић, председник Заједничког већа општина Срђан Јеремић и председник жупанијске организације СДСС-а и начелник општине Негославци Душан Јецков. Будући да се ближи крај 2020. године, била је ово прилика да се анализира учињено током ове године, али и да се направе договори о помоћи

српској заједници у наредној години. Досадашња сарадња оцењена је као коректна

будући да није изостала договорена помоћ жупаније општинама у којима српска заједница чини већину и носи власт везано за инфраструктурне пројекте,а жупанија је испоштовала договор и око помоћи у раду Заједничког већа општина, Већа српске националне мањине Вуковарско-сремске жупаније као и већег броја удружења која окупљају припаднике српског народа на подручју жупаније. Договорено је да ће оваква пракса бити настављена и током 2021. године те да ће се настојати да она, у складу са могућностима, буде и повећана.

Српски представници изразили су незадовољство чињеницом да до данас није извршен пренос оснивачких права за основне школе са жупаније на три општине са српском већином која су ово право, користећи законодавни оквир, затражиле још пре скоро пет година. Такође, изражено је незадовољство што статути школа у којима се настава одвија на српском језику и ћириличном писму нису усвојени од стране жупанијске скупштине. У том смислу договорен је скорашњи састанак са жупаном и његовим сарадницима како би се пронашло решење и овај посао привео крају.

Договорено је да ће међусобни састанци бити интензивирани и уприличени сваки пут када буде потребно разговарати о решавању одређених питања важних за припаднике српског народа који живи на подручју Вуковарско-сремске жупаније.

На крају је заједнички констатовано да се само међусобним повезивањем и залагањем свих изабраних представника већинског и мањинског народа могу направити искораци у стварању бољих животних услова за све људе који живе на истоку Републике Хрватске у ком правцу сви морају деловати и заједнички радити.

С. Б. и Н. М.

ИЗВОР 257/ 16.12.2020. 3

ВЕЋЕ ЕВРОПЕ СКРЕНУЛО ПАЖЊУ ХРВАТСКОЈ ДА ТРЕБА БОЉЕ ДА ШТИТИ И ПРОМОВИШЕ ЈЕЗИКЕ МАЊИНА КОЈЕ У ЊОЈ ЖИВЕ

МАЊИНСКИ ЈЕЗИЦИ У ХРВАТСКОЈ НЕДОВОЉНО ЗАШТИЋЕНИ И НЕДОВОЉНО ВИДЉИВИ

И док у Хрватском сабору српски заступници стално трпе приговоре десничарски настројених заступника због тога што им

током расправа „излети“ и по која српска реч, Веће Европе скренуло је Хрватској пажњу на потребу веће заштите и промовисања језика мањина које у њој живе. Посебно се то односи на образовање, јавну управу и медије.

Ову препоруку упутио је 8. децембра Одбор министара Већа Европе, а засноване су на основу извештаја Одбора стручњака који су се у томе водили Европском повељом за регионалне или мањинске језике. Као језици мањиских заједница у Хрватској у Повељи су наведени српски, чешки, мађарски, италијански, русински, словачки, украјински, словеначки, немачки, ромски и истроромански.

У Хрватској сви наведени језици имају различит степен заштите, а модели према којима се проводи образовање на језицима мањина су А, Б, и Ц.

У извештају Одбора стручњака истиче се да је број часова на неком од мањинских језика који се одржавају у току једне недеље недовољан, а као пример је узет модел Ц према којем је предвиђено да настава за мањине траје између два и пет сати недељно, али да се то обично сведе на минималан број часова, односно само

два часа недељно.Грађанским одгојем,

као наставним предметом обухваћени су и историја мањинских језика и култура али, како се наводи у извештају, није јасно како то у пракси заиста изгледа.

Веће Европе посебно истиче да у неким додатним општинама пос тоји интересовање за учење немачког и италијанског језика и да је посебно угрожен истроромански језик који се уопште не учи па се препоручује да га се под хитно уведе у систем образовања.

У извештају се наводи да су осим италијанског језика, који је присутан у јавном животу, остали м а њ и н с к и ј е з и ц и лингвис тички мање видљиви и да би требали

бити присутнији у јавном простору.Када је реч о српском језику, Одбор министара

Већа Европе истиче да је ћирилично писмо у општинама и на јавним натписима недовољно присутно.

Стање није много боље ни у медијима јер на јавној телевизији постоје само две емисије са садржајима о мањинама и на њиховим језицима, „Призма“ и „Мањински мозаик“ које имају бројне недостатке. То се пре свега односи на ограничено трајање, нередовну употребу појединих језика док садржаја на неким мањинским језицима уопште нема. које су ограниченог трајања

„И док постоје новине на неким мањинским језицима, чланци на осталим релевантним језицима мањина би се требали објављивати најмање једном недељно, укљућујући и на интернету“, пише у извештају Већа Европе.

У својим препорукама ВЕће Европе се позива на увођење мањинских језика у „равноправну и службену употребу“ у више општина које имају довољан број становника који говоре одређеним мањинским језиком. Ти језици би требали да се користие и у раду регионалних и локалних власти те у локалним огранцима државних власти.

Сходно свему што је у препорукама написано Одбор министара Вeћа Европе позвао је Хрватску и њене власти да до 1. марта 2023. године поднесу извештај о препорукама за њихово провођење.

С.Б.

Својевремено су ћирилично-латиничне табле на државним институцијама обезбеђивали полицајци, али се касније од тога одустало. Сада тих табли више и нема тамо где би по закону требале да буду.

Ћирилица је посебно на удару у Вуковару

4 16.12.2020. / ИЗВОР 257АКТУЕЛНО

КОРИСТЕЋИ НЕПРОВЕРЕНИ ИСТОРИЈСКИ МИТ ТУРИСТИЧКА ЗАЈЕДНИЦА ВУКОВАР СТВАРА УТИСАК ДА ЦРКВА ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ ПАРАСКЕВЕ У ИЗЛЕТИШТУ АДИЦА НИЈЕ ИЗВОРНО БИЛА ПРАВОСЛАВНА

КАТОЛИЧКА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА НАСТАНКА ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НА ДОБРОЈ ВОДИ У ВУКОВАРУ

Туристичка заједница Вуковар у сарадњи са Градским музејом, Градом Вуковаром и Конзерваторским одељењем Министарства

културе Републике Хрватске поставила је нову туристичку сигнализацију и информације о важним топонимима на подручју града. Како стоји на званичним страницама Града Вуковара, овај пројекат вредан је готово 110.000 куна, а уврштене су и плоче са информацијама о одређеним објектима на хрватском и енглеском језику.

У овај пројекат укључени су и поједини објекти који су кроз историју веома важни за живот српске заједнице у овом граду попут Богојављенског крста, Српског дома, храма Светог Николаја Мирликијског

и цркве Преподобне Матере Параскеве која се налази у излетишту Адица. Управо је плоча са информацијама постављена ка прилазу цркве на Доброј води у Адици изазвала контроверзу међу српским становништвом у Вуковару јер се на њој налази низ нејасноћа и, најблаже речено, чудне интерпретације историје настанка овог православног храма.

П Р Е Д А Њ Е О КАТ И Ц И И Х АСА Н У КАО РЕЛЕВАНТАН ИЗВОР ИНФОРМАЦИЈА О ПРАВОСЛАВНОМ ХРАМУ

Осим архитектонских детаља и природног положаја

саме цркве, на опису који се, ако према цркви идете од центра шуме Адица, налази пре моста на Вуки, исписано је и у вуковарској јавности прилично непознато предање о градњи објекта.

– Древно предање о овој црквици каже да је за време турског пашалука вуковарски начелник Хасан дао погубити побожну хришћанку Катицу која је упорно одолевала његовом напастовању и обећањима. Несрећна Катица је покопана управо на овом месту где се данас налази црквица и где је потом одједанпут искључао извор бистре и лековите воде. Побожни хришћани над извором су подигли цркву која је током времена припала православној црквеној општини те је посвећена

"Нажалост, чини се да порука овог текста носи утисак читаоцу да је неко некоме нешто отео и бојим се да кажем, али као да је неки позив на линч. Свако ко прочита може да има лошу перцепцију, без историјских чињеница. Највећи проблем је што у тексту нема извора, него се чини као да је ово нечија самовоља са лошим циљем. Аутори ових плоча су дужни да се консултују и разговарају са нама, ако желе да све буде истакнуто и да имамо заједнички став јер то је наша заједничка историја, заједнички град и заједнички су нам преци" – каже парох друге вуковарске парохије под коју спада и ова црква протојереј-ставрофор Миљен Илић.

ИЗВОР 257/ 16.12.2020. 5

Преподобној мајци Параскеви (Светој Петки). Године 1830. приликом обраде винограда на Доброј води, пронађене су људске кости и темељи капелице с калваријом што да наслутити да је овде некада морало да буде гробље и црквица. У то време ово је био посед Фрањевачког самостана – пише на плочи на прилазу храму Свете Петке на Доброј Води.

Осим легенде о Катици и Хасану, грађанима који су нам се усмено пожалили на садржај плоче, смета и наведена информација да је „црква током времена припала православној црквеној општини“ те да је ту некада био Фрањевачки манастир.

РЕАКЦИЈЕ СРПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ

На натписе са плоча одмах по постављању реаговали су вуковарски пароси Саша Кузмановић и Миљен Илић.

– Ми смо изненађени и затечени тим постављањем плоча које није ни најављено ни када ће се поставити, па ни садржај текста. Једноставно текст је толико провокативан и не одговара самим чињеницама историјских дешавања о самом извору и зидању цркве посвећеној Преподобној Матери Параскеви. У овом тексту малтене се говори да су православни верници некако наследили или отели то црквиште и место извора где више од 200 година служи света литургија. Нажалост, чини се да порука овог текста носи утисак читаоцу да је неко некоме нешто отео и бојим се да кажем, али као да је неки позив на линч. Свако ко прочита може да има лошу перцепцију, без историјских чињеница. Највећи проблем је што у тексту нема извора, него се чини као да је ово нечија самовоља са

лошим циљем. Аутори ових плоча су дужни да се консултују и разговарају са нама, ако желе да све буде истакнуто и да имамо заједнички став јер то је наша заједничка историја, заједнички град и заједнички су нам преци – закључује парох друге вуковарске парохије под коју спада и ова црква протојереј-ставрофор Миљен Илић.

Поводом ових дешавања огласио се и вуковарски СДСС чији је председник Срђан Колар међу првима реаговао.

– Ми смо испред СДСС-а контактирали Туристичку заједницу Вуковар, када смо већ видели готове натписе зато што нисмо имали могућност да реагујемо раније јер нас нико о томе није информисао, барем по питању сакралних објеката наше заједнице. Постављена је плоча која је неистинита и искривљеним чињеницама чак и увредљива јер испада да је Српска православна црква отела овај храм и то је прича која ће дати погрешну слику онима који не знају право чињенично стање – појашњава Колар разлог због којега је реаговао на туристичке табле те закључио да овакви пропусти могу да донесу поруку како су припадници српске заједнице на овом подручју непожељни.

КАО ИЗВОР УЗЕТА КЊИГА ФРАЊЕВАЧКОГ СВЕШТЕНИКА

Како на плочи нигде не пише извор информација овог описа, обратили смо се Туристичкој заједници града Вуковара са питањем о извору који су користили, али и о томе да ли су пре израде плоче о овој теми консултовали са надлежним парохом. Након заиста кратког чекања добили смо одговор директорке Туристичке организације

Вуковар Марине Секулић.– Што се тиче конкретно плоче која

интерпретира подручје Добре воде с црквом Свете Петке, иста је постављена на јавној површини за коју смо од Града Вуковара добили сагласност. Текст који смо користили налази се у књизи оца Плацида Белавића „Повијест самостана и жупе вуковарске“ те је реч, како је и наведено на самој плочи, о древној предаји, односно легенди која је с туристичког аспекта атрактивна и занимљива те употпуњује податке о културно-историјској вредности овог подручја. Током припреме ове плоче нисмо се обратили православним свештеницима, с обзиром да у ранијим тражењима за друге објекте нисмо до краја наишли на сарадњу и нисмо добили обећане информације, односно предлоге текста. Стога смо се послужили историјским изворима који су нам били доступни – стоји у одговору на наш упит о плочи Марине Секулић.

Посебно је занимљива последња реченица у одговору да су се из Туристичке Заједнице Вуковар послужили историјским изворима који су им били доступни. Наиме, претраживањем књига о цркви Преподобне Матере Параскеве на Доброј води, било је потребно свега неколико минута да се пронађу још бар два извора на ову тему. Први је „Споменица храма Преподобне Матере Параскеве на Доброј води у Вуковару“ чији је аутор покојни вуковарски прота Јован Радивојевић, а други је извор књига „Споменица Српске православне цркве у Вуковару пригодом прославе двеста годишњице“ пароха вуковарског Јована Козобарића која је написана 1936. године.

ПРАВОСЛАВНИ ИЗВОРИ ОПИСУЈУ ПОТПУНО ДРУГАЧИЈЕ ДОГАЂАЈЕ

У овим књигама, стоје неки сасвим другачији подаци о наставку ове цркве. У књизи пароха Јована Козобарића пише да су 1808. године у име Српске црквене општине Тривун Гавриловић и епитроп Јован Плавшић замолили властелина грофа Емерика Елца да дозволи Србима да сазидају цркву на Доброј води.

– И властелински пленипотенцијар је издао 10. августа 1808. акт, којим се Српској православној црквеној општини вуковарској дозвољава зидање цркве. После тога су Срби скупили прилоге, и над извором прво подигли свод, и ту ставили икону Свете Параскеве код које су вршена света богослужења. Но Срби нису остали код овог него су и даље скупљали прилоге, с којима ће се над овим сводом подићи црквица од тврдог материјала. За ову градњу је године 1811. и главна црквена каса дала 700 форинти, а касније још 200 форинти, те се у години 1811. приступило градњи цркве. Освећење је обавио Теодор Ендерић, прота Даљски са два вуковарска свештеника. Крст над олтаром је подигнут 14. септембра 1811. а 11.

6 16.12.2020. / ИЗВОР 257АКТУЕЛНО

децембра 1811. подигнут је крст на торњу. Црква је посвећена Светој Параскеви 14. октобра – стоји на страницама 9. и 10 ове књиге у реиздању СКД „Просвјета“ из 2001. године.

Јован Радивојевић је у својој споменици отишао још даље у историју па је писао и о времену пре саме дозволе грофа Елца за изградњу храма.

– Они који су веровали долазили су овде проводећи време одмора у молитви, разговору, певању и дружењу. И тако је у разговору дошло на ред питање чија да буде Добра вода. Да ли православних или католика који су такође овде долазили. Ову расправу, према историјском казивању, разрешио је тадашњи вуковарски властелин гроф Емерик Елц који је рекао да ће Добру воду дати ономе ко први укопа крст изнад извора. Заслугом Вуковарца Стевана Јовановића још ту исту ноћ православни Срби поставише изнад извора православни крст и тако на дивљење свих Добра вода припадне православнима. Осим овога гроф Емерик Елц поклонио је вуковарским Србима и четири јутра уз Добру воду лежеће ливаде с правом да на том месту могу подићи и гостионицу где ће се одморити и укрепити људи који буду долазили на Добру воду. За све ово Срби су годишње плаћали Емерику Елцу по два дуката све до 1894. године. Тада се завршило исплаћивање ове територије која је припала православној цркви – наводи у својој књизи из 2000. године на странама 10 и 11 прота Јован Радивојевић. Надаље, он се реферира на почетак изградње храма о чему је писао и Јован Козобарић.

Наравно, ово не значи ни да су информације које се налазе у књигама Јована Козобарића и Јована Радивојевића у потпуности тачне јер је од тога прошао дуг период. Ипак, постојала је могућност да се и ове две књиге узму у обзир приликом израде туристичких табли јер доносе и неке релевантније информације од народног предања о Хасану и Катици Плацида Белавића.

ПРОПУСТИ СУ СЕ ДЕШАВАЛИ И РАНИЈЕ

Ово није први пропуст који је Туристичка заједница Вуковар имала према припадницима српске заједнице у овом граду. Крајем 2014. године постављене су туристичке табле као саобраћајна сигнализација за одређена туристичка одредишта, међутим, уз верске објекте, винарије, музеје, ОПГ-ове и археолошка налазишта, табле нису постављене за православне цркве у Борову насељу, Адици и Сотину. Ипак, две године касније, табле су постављене испред храма Преподобне Матере Параскеве у Адици и цркве Светог Стефана Дечанском у Борову насељу. Ни ово није прошло без пропуста јер је табла на потоњој цркви постављена са погрешним називом.Тада је на браон табли писало „Светог Стефана Првовенчаног“. Познато је да је Стефан Првовенчани прадеда Стефану Дечанском. Грешка је касније исправљена, а табла с правим именом је постављена.

Душан ВЕЛИМИРОВИЋ

У духу актуелних искушења којa целу планету обремењују, Српски народ у Републици Хрватској

непрестано се налази на удару многих медија и прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању једног новог друштвеног дискурса заснованог на мржњи. Као наследници хришћанског духовног наслеђа, који се искључиво наслања на свето Јеванђеље позвани смо на љубав, и на међусобно поштовање изграђено управо у тим Истина. Непримерено је искривљивати ту истину, као што је то учинила Туристичка заједница града Вуковара, која тиме руши културно и историјско наслеђе једног народа. Такав чин оскрнавио је цркву свете Петке на Доброј води. Оповргавање историјских чињеница и рушење духовног наслеђа је нечовечански и нецивилизацијски чин. Оваквим поступком нарушава се духовни и културни интегритет једног народа, а који је загарантован тековинама европске цивилизације. Неговање ових хуманистичких и хришћанских вредности неодвојиво је од приступа представника наше заједнице како на локалном тако и на државном нивоу у Републици Хрватској, а који се сусрећу са великим проблемима да сачувају наш верски, културни и национални идентитет. Овде би се осврнули и на непрестане нападе медија и на шовинистички приступ према матичној нам држави, Републици Србији, и њеној актуелној политици и политичком вођству, који ни у ком случају нису примерени и не доприносе побољшавању добросуседских односа. Требамо имати у виду да смо сви грађани света и да смо хришћани који имамо заједничког непријатеља у виду вируса који не познаје границе, боју коже или националност. Јеванђелист Матеј нам сведочи речи самога Господа који каже да су све заповести Старога Завета сажете у две заповести, а то је да љубимо Бога и своје ближње. Овде можемо поставити питање као у причи о Милостивом Самарјанину: Ко је мој ближњи?, опет долазимо до истог одговора, а то је онај човек који показује милост и који нас поштује онаквима какви јесмо. Са друге стране, ако уместо љубави пројављујемо мржњу, морамо знати да мржња рађа грех, а грех нас води у пропаст и сигурну

смрт. На ове последице су упозоравали сви старозаветни пророци, који су имали јасну представу, ако ходимо путем без Бога и осуђујемо друге, идемо путем пропасти, али ако се покајемо и покажемо љубав и милост према Богу и људима, бивамо благословени и спашени. Овакви ставови не изграђују дух толеранције и међусобног разумевања, који би требали бити темељи за изграђивање наше заједничке будућности. Сматрајући да смо по духовном и културном наслеђу два блиска народа, који би требали градити друштво живота, а не друштво у коме влада мржња и нехришћанске вредности. Тиме вођени, с жаљењем можемо се присетити недавних насилних догађаја у граду Вуковару, који су били обојени националном нетрпељивошћу. Такви и слични догађаји не користе ни једном ни другом народу, већ из таквих догађаја можемо закључити да нам је друштво далеко од хришћанских вредности, које би требале бити темељ нашег друштва. Према томе сматрамо да су такви текстови јако штетни, непотребни и непримерни, јер они као такви сеју семе зла и не изграђују друштво које се базира на љубави, већ на мржњи. С тога се окренимо ка Љубави и Животу.

Епископ осечкопољски и барањски Херувим

Даљ, 14. децембар 2020. године

САОПШТЕЊЕ ВЛАДИКЕ ОСЕЧКОПОЉСКОГ И БАРАЊСКОГ ХЕРУВИМА

ВАПАЈ ЖИВОТА И ЉУБАВИ

ИЗВОР 257/ 16.12.2020. 7ГОДИШЊИЦЕ

ПОКУШАЈ ДЕСАНТА ДУНАВА ИЗБАЦИО ЈЕ ИЗ СТРОЈА ОКО ДВЕ ХИЉАДЕ ВОЈНИКА ЦРВЕНЕ И ЈУГОСЛОВЕНСКЕ АРМИЈЕ

Лоша епидемиолошка ситуација у Хрватској узроковала је и строжије мере због којих су отказани готово сви друштвени догађаји.

Међутим, упркос овим отежавајућим околностима 8. децембра у Вуковару је одана почаст свим борцима који су у Другом светском рату учествовали и дали живот у борби за ослобођење од фашистичког окупатора. Тако је обележена и 76. годишњица Десанта на Дунав. Био је то први покушај ослобођења Вуковара и пробоја Сремског фронта, а одмах након Батинске битке на крају 1944. године.

– Јединице Црвене армије и Пете војвођанске бригаде Југословенске армије одлучиле су да

пробају направити десант Дунава овде код Вуковара, да уђу у срце одбране Вуковара и Сремског фронта те да иза леђа дођу непријатељу и пробију тај фронт који је у том тренутку остао једно од већих утврђења приликом реализације ослобођења земље. И ове године упрскос овој епидемиолошкој ситуацији трудимо се да одржимо сећање на пандемију која је пре више од седамдесет година однела више од 50 милиона живота, а она се зове нацифашизам – каже председник Удружења антифашистичких бораца и антифашиста Вуковарско-сремске жупаније, које је било и организатор скупа, Лазо Ђокић.

СПОМЕНИК У БОРОВУ НАСЕЉУ ОБНОВЉЕН ОВЕ ГОДИНЕ

Мостобран је држан два и по до три дана док се јединице нису вратиле на леву одбрану Дунава где ће сачекати пролеће и коначни пробој овог фронта. Десант је завршио неуспешно уз око две хиљаде погинулих и рањених војника Југословенске и Црвене армије. Њима у част у

Борову насељу подигнут је споменик још 1946. године као једно од првих антифашистичких обележја у вуковарском крају. Споменик у парку код Радничког дома обновљен је ове године средствима амбасаде Руске федерације у Хрватској.

– Овај споменик, као и спомен-гробница у Вуковару на Тргу жртава фашизма, су обновљени средствима амбасаде Руске федерације. Он није био јако оштећен, али постојале су неке ствари које је било неопходно санирати. Ми смо захвални амбасадору Азимову који се недавно вратио из службе у Руску федерацију. Хвала Руској федерацији и народу што брину о споменичкој баштини антифашистичке борбе – истакао је Лазо Ђокић.

ОД ЛИКОВАЊЕ ЛАЗИ ЂОКИЋУ

Међу делегацијама које су ове године положиле венац био је и нови војни аташе руске амбасаде Генадиј Можаев који је Лази Ђокићу уручио и Медаљу сећања и јунака домовине, а коју му је доделио руски министар одбране Сергеј Шојгу за висока постигнућа у подручју развоја војне историје. Можаев се кратко обратио окупљенима истичући значај локалних антифашиста за очување сећања на Други светски рат.

– Захваљујући раду оних који промичу антифашистичке вредности успевамо да сачувамо успомену на рат који је прошао, на непоправљиве губитке и патње, али и да спречимо прекрајање историје и умањивање улоге Црвене армије која се заједно са југословенским народом борила протви зла које се раширило целим светом – рекао је Можаев.

Поред руске амбасаде венац су положиле и делегације Генералног конзулата Републике Србије у Вуковару, Заједничког већа општина, већа српске националне мањине града Вуковара, града Винковаца и Вуковарско-сресмке жупаније, као и представници вуковарских антифашиста и Самосталне демократске српске странке. Након Борова насеља, делегације су положиле венац и у Вуковару на спомен костурници погинулим војницима и жртвама Дудика, а потом је један венац положен и у Дунав.

Никола МИЛОЈЕВИЋ

СЕЋАЊЕ НА ПОКУШАЈ ПРОБОЈА СРЕМСКОГ ФРОНТА У ЗИМУ 1944. ГОДИНЕ

Лазо Ђокић и Генадиј Можаев

8 16.12.2020. / ИЗВОР 257ГОДИШЊИЦЕ

НЕДАВНО ЈЕ НАВРШЕНО 29 ГОДИНА ОД УБИСТВА СРПСКЕ ПОРОДИЦЕ ЗЕЦ ИЗ ЗАГРЕБА. СВИ ВОДЕЋИ ХРВАТСКИ МЕДИЈИ ПОДСЕТИЛИ СУ НА ОВАЈ ЗЛОЧИН, МЕЂУТИМ СПОРНИ СУ БИЛИ КОМЕНТАРИ ЧИТАЛАЦА

ЛИКВИДАЦИЈА ПОРОДИЦЕ ЗЕЦ – ЗЛОЧИН КОЈИ ЈОШ УВЕК ИМА СВОЈЕ „АЛИ“

Колико год се ми трудили да се не обазиремо на коментаре у медијима, они су ипак најрелевантнија повратна информација

конзумената и својеврстан глас народа. Јасно је да коментари не испољавају став аутора чланака, али многи људи радије читају њих него сам текст. Колико су појавом нових технологија коментари постали опасни говоре и подаци да су неки људи због њих као и због неких објава на друштвеним мрежама били и законски гоњени.

Због читаности, лајкова и броја кликова, квалитет текстова постао је чак и мање важан и знатно је пао. Зато медији садржаје креирају према понашању читалаца. Теме у хрватским медијима често су везане за Србију и Србе, а и коментари на такве или објаве сличнога садржаја су углавном негативни. Реакције се могу свести на неколико примера и питања као што су „Да ли ви живите у Србији или у Хрватској?“, „шта нас брига за Смрдију“ или „зашто сталне пишете о Србији?“.

Одговор на питање зашто су Срби и Србија честа тема о којима пишу медији у Хрватској је управо на трагу чињенице да такве теме доносе и много коментара и то већином негативних, па макар чланак био и позитиван или неутралан.

Дегутантни коментари нашли су се и на објави о убиству српске породице Зец у Загребу у ноћи са седмог на осми децембар 1991. године. Неки су

убрзо уклоњени, претпостављамо од администратора фејсбук страница, док су други, они нешто мање увредљиви, остали и данас.

Цењени загребачки месар Михајло Зец, убијен је у дворишту породичне куће у Загребачкој Трешњевци након што су припадници резервног полицијског одреда, чији је командир био недавно преминули осуђени ратни злочинац Томислав

Мерчеп, неовлаштено ушли у кућу и узели све вредне ствари. Михајло је остао на месту мртав након што је упуцан неколико пута јер је тражио да врате оно што су узели.

Када су чуле пуцњаву, на улицу су изашле мајка Марија Зец и старија ћерка Александра (12) које су Михајлове убице стрпале у комби и одвезле на Сљеме где су их ликвидирали. Преостала деца из породице зец син Душан и ћерка Гордана, спавали су у својим собама и тако преживели овај стравичан злочин.

У убиству породице Зец учествовали су Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сузана Живановић. Иако су признали овај злочин, за исти никада нису одговарали због процедуралне грешке. Римац, Суљић и Микола осуђени су 2005. године, али због убиства непознатог мушкарца. Муниб Суљић добио је најдужу казну од 10 година јер је први запуцао, Римац је осуђен на осам, а Микола на пет година.

Душану и Гордани Зец држава је 2004. године исплатила једнократну новчану помоћ у износу од милион и по куна.

Коментари на ово убиство на друштвеној страници Фејсбук су углавном били у стилу “Осуђујем злочин, али зашто не пишете о побијеним Хрватима“.

Сви ови коментари дело су појединаца који су одмах у одговорима на коментаре осуђени за оно што су написали и мањак емпатије према

Драгана Јецков

Фото: СНВ, Никола Шолић

ИЗВОР 257/ 16.12.2020. 9

убијеној породици. Већина коментатора осудила је злочин и изразила жаљење за овим догађајем као и неправедним суђењем починиоцима.

ДРАГАНА ЈЕЦКОВ ПОДСЕТИЛА НА ОВАЈ ЗЛОЧИН ПА ЈЕ НАПАЛИ У САБОРУ

На заседању хрватског сабора одржаног 8. децембра на овај злочин у оквиру слободног говора у име заступника Самосталне демократске српске странке говорила је саборска заступница Драгана Јецков. Она је причала о иницијативи „Моје место под сунцем“. Ова иницијатива је кампања ентузијаста и волонтера који покушавају животе деце која су у ризику од сиромаштва учинити богатијим за солидарност одраслих, за садржаје примерене одрастању и за друштво којем је стало до њих.

– Место под сунцем немају сви у овој земљи, утолико је свакако наша земља на губитку и важно је истаћи да је неопходно придружити се борби против дечјег сиромаштва и социјалне искључености. Место под сунцем нису имала ни деца жртве рата чији су животи вредели управо онолико колико су кривих крвних зрнаца имали. Тако је пре 29 година загребачка породица Зец остала без Александре дванаестогодишње девојчице и њених родитеља Михајла и Марије. Јуче је група људи обележила њихово убиство које је требало бити порука Србима да напуштају Загреб, а Хрватима да окрену поглед на другу страну кад остану без својих суграђана. Порука је дакако успела, иначе бисмо већ одавно имали одговор Града Загреба на иницијативу младих за људска права да једна улица у кварту Трешњевка управо носи Александрино име.

– Поука је дакако успела јер и данас нека деца

трпе злостављања, понеки јер су сиромашни, понеки јер су Срби, понеки јер су Роми и управо због оваквих ствари боримо се сећањем на Александру Зец на Данијелу Рокнић, Слободана и Горана Ченгића. Нама у СДСС-у националност деце не представља препреку у сећању на њихове изгубљене животе, нама не представља проблем ни борба против сваког облика мржње и дискриминације, нама не представља, а осталима по савести – рекла је Драгана Јецков у свом обраћању саборским заступницима.

На ово обраћање реаговали су заступници десне коалиције Стипо Млинарић из Домовинског покрета и Хрвоје Зекановић из Хрватских суверениста. Према Млинарићевим речима, Јецков се присетила само Александре Зец, а да „друга имена није могла ни да прочита“.

– У Домовинском је рату убијено 403 хрватске деце, Мартина Штефанчић (4) је убијена у Борову, нико не зна њено име, а Јецков тамо близу станује

– рекао је Стипо Млинарић, на шта се надовезао и Зекановић.

– Свака жртва заслужује пијетет, па и породица Зец. Нисам Вас никад чуо да сте рекли нити реч о породици Ченгић, о Слободану (5) и Горану (11) који су заклани у Ервенику код Книна – рекао је Зекановић који је Драгани Јецков замерио и на кориштењу српског језика.

ПРИСЕТИЛИ СЕ ОВЕ ВЕЛИКЕ ТРАГЕДИЈЕ

У организацији Српског народног већа и Иницијативе младих за људска права Републике Хрватске одржана је комеморација породици Зец. Песникиња Моника Херцег прочитала је своју песму посвећену Александри Зец, а о несрећној судбини ове загребачке породице говорила је Бранка Виерда из и Иницијативе младих за људска права Републике Хрватске.

– Починиоци из Мерчеповог ескадрона смрти нису криви, процедурални разлози онемогућили су утврђивање кривње и казне. А за шта је Александра крива? Због чега је кажњена? Александра је била Српкиња и зато је кажњена смрћу. Млади данас морају да знају да је пре него што су се они родили живела једна Александра која се од својих вршњака и вршњакиња није разликовала по успеху у школи или јакну коју носи, него по томе што је њено порекло било другачије. Нико ко држи до мира и слободе не може да допусти да се из историје избрише Александра Зец и свако коме је стало до правде и једнакости мора упорно да проказује зле намере политичке власти која дозвољава да овакав злочин прође некажњено. Споменик Александри Зец није потребан искључиво због сећања грађана Загреба и хрватских држављана. Он је потребан човечанству да га смета и узнемирује као опомена да се никада не смемо помирити са животом у друштву у којем су убице слободне, а невини људи убијени – рекла је у свом говору Бранка Виерда.

Због епидемиолошке ситуације, комеморација је преношена путем интернета.

Душан ВЕЛИМИРОВИЋ

Бранка Виерда Фото: СНВ, Никола Шолић

10 16.12.2020. / ИЗВОР 257ИНТЕРВЈУ

„СНАГА СРПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ВИШЕ НИЈЕ У БРОЈЕВИМА, НЕГО У КРЕАТИВНОСТИ, ПАМЕТИ И ДРУШТВЕНОЈ ОДГОВОРНОСТИ ЗА СВОЈ ПОЛОЖАЈ“

ДЕЈАН ЈОВИЋ, ДОКТОР ПОЛИТИЧКИХ НАУКА, УНИВЕРЗИТЕТСКИ ПРОФЕСОР, УРЕДНИК И ЧЛАН РЕДАКЦИЈА ВИШЕ ЧАСОПИСА, НЕДАВНО ЈЕ, ЗА СВОЈУ РАНИЈЕ ОБЈАВЉЕНУ, КЊИГУ „РАТ И МИТ: ПОЛИТИКА ИДЕНТИТЕТА У СУВРЕМЕНОЈ ХРВАТСКОЈ“ ДОБИО НАГРАДУ „ТОМИСЛАВ СУКИЋ“

Пре нешто више од месец дана организовали сте конференцију поводом годишњице потписивања Ердутског споразума. Зашто

се данас у Хрватској, 25 година од рата, већи нагласак даје на рат, а не на мир, на један мировни споразум?

- Зато што су још увек гласне и активне снаге које имају директне користи од тога да се слави рат, а не мир. Такође, има и оних који жале због потписивања Ердутског споразума, сматрајући да би било боље да се и у источној Славонији, Барањи и западном Срему догодила нека Олуја број 2. Има оних који сматрају да је рат завршио неправедно, или да уопште није завршио, јер су, наводно, непријатељи свуда око њих. Организујући ову конференцију, СНВ, а посебно Архив Срба у Хрватској који сада интензивно ради на истраживању 1990-их, желео је показати да је Ердутски споразум био важан и позитиван догађај и драго нам је да смо у томе имали подршку Владе Републике Хрватске, која је послала на тај скуп министра вањских и европских послова, саветника премијера за питања спољне политике, а присутан је био и потпредседник Владе, Борис Милошевић. То ипак показује да су ови први, који су понекад „veto играчи“, способни да одгоде ако не и зауставе неке прогресивне иницијативе, ипак у мањини и на маргини.

Такође, били сте модератор још једног скупа, овај пут везаног за Дејтонски споразум. Како данас гледате на тај споразум и његове тековине?

- Он је зауставио рат и очувао Босну и Херцеговину као државу, и то након великих злочина и када је мало ко веровао да је то могуће. Истовремено је омогућио висок степен аутономије за сва три народа. Не треба заборавити да су Хрвати сами предлагали, а онда и створили са Бошњацима заједничку федералну јединицу – Федерацију Босне и Херцеговине, па то што нема трећег ентитета морају адресирати на адресе својих политичара из деведесетих. Хрвати у Босни и Херцеговини су данас незадовољни заправо Вашингтонским, а не Дејтонским споразумом. Дакле, мислим да је Дејтонски споразум био веома

позитиван. Друго је питање да ли он може бити основа за унапређење демократије и мањинских и људских права у тој земљи. Ту мислим да су потребне неке дугорочне политике које би земљу одмицале и од рата и од етнонационализма који је и довео до тог рата – а таквих политика, нажалост, нема. Баш као и Југославија, и Босна и Херцеговина треба да нађу равнотежу између општег и посебног – између грађанског принципа

и аутономије заједница (не само етничких него и завичајних и других), а засад ми се чини да је превише етничког и премало општег. Но, то је друга земља па ми који о њој говоримо изван ње, чак и кад смо веома добронамерни, треба да будемо опрезни да не претерамо и не почнемо патронизирати.

У неколико наврата осврнули сте се и на председничке изборе у САД. Шта нам доноси нова

ИЗВОР 257/ 16.12.2020. 11

(демократска) америчка политика на Балкану?- То тек треба да видимо. Сам председник

Бајден добро познаје Балкан и у деведесетима није био склон ни Србији ни Србима, да се изразим благо. Али, ово нису деведесете, премда и код нас, али и у Америци има и даље много оних који практички живе у деведесетима – као што смо могли да видимо у недавној расправи у америчком Конгресу, у којој су учествовала лица управо из тих година. Балкан неће бити приоритет за спољну политику САД-а, али то и не мора да буде: довољно је да Бајден формира тим способних дипломата и стручњака који ће радити на остварењу његове политике. Дилема коју имамо је следећа: да ли ће Бајден хтети само да чува Дејтон – који је направљен када су демократе били на власти – или ће ићи у веће реформе. Ако иде у овом другом смеру – а тамо га „гурају“ и бошњачки лобисти у Вашингтону као и „стара гарда“ предвођена Мадлен Олбрајт – то ће значити промене у смеру веће интеграције, а можда и централизације Босне и Херцеговине. То се вероватно неће допасти садашњем руководству Срба и Хрвата у тој земљи. Премда, кроз чланство у НАТО-у, који је Бајдену много важнији него што је био Трампу, Хрватска може проћи боље од Србије ако дође до новог „мешања карата“.

Пре неколико дана добили сте награду „Крунослав Сукић“ за књигу „Рат и мит: политика идентитета у савременој Хрватској“ као књигу деценије (2010-2020). Која је тема ове Ваше књиге и шта Вам значи награда?

- Награда ми је драга јер долази од организације која се дуго бави промовисањем мира и ненасиља. И ја сам у раним деведесетим био активан у антиратној кампањи, писао сам у Аркзину и Фералу и заговарао мир, а не рат. Моја се књига бави савременом Хрватском, у којој се намерно формирао мит о „Домовинском рату“, који се гради на селективним истинама и многим фабрикацијама. Сврха тога мита је да прогласи рат – а не мир – темељем новог државног и националног идентитета у Хрватској, а то значи да о рату не говори као о највећој народној трагедији него као о најсветијем и најсветлијем моменту националне историје. Зато и не дозвољавају да се рат заврши, него рат за интерпретацију рата сматрају трећом фазом тог рата и свакога ко изнесе чињенице које се не уклапају у овај митски наратив дисквалификују као политиканта, да не кажем као Србина или Југословена. У књизи, међутим, износим многе – данас намерно заборављене и новој генерацији можда уопште непознате – чињенице, које доводе у питање овај мит. Тек кад престанемо славити рат, кад о њему почнемо истински говорити као о трагедији која се не сме поновити, тек тада ћемо бити на путу стварања трајног мира.

У другој половини новембра изашао је други овогодишњи број часописа Трагови који уређујете.

Шта нам доноси овај број и с којим циљем је покренут часопис?

- У овом броју најчитанији и за сада најзапаженији је чланак Тихомира Поноша о злочинима над Србима у Сиску 1990. и 1991, када је тамо убијено или нестало стотинак Срба. О томе је већ раније писала Хрватска љевица, којој је главни уредник био професор Стипе Шувар, а сада је колега Понош вратио ову тему у јавност, те је презентовао архивску грађу, разговоре са сведоцима и написао један чланак који такође доводи у питање мит о рату за којег се тврди да је био „чист као суза“ и искључиво одбрамбени и ослободилачки. Осим тога, имамо и одличан чланак Милана Радановића о злочинима почињеним у току Другог светског рата у општини Црквени Бок на Банији. Објавили смо и чланак Сњежане Бановић о Страхињи Петровићу, звезди загребачког позоришта у годинама између два светска рата. Ненад Филиповић, истакнути турколог и османолог пише о трговини између Срба и Муслимана у околини Дубровника у 19. столећу. Антониа Дошен има чланак о Госпићу и локалним медијима у Краљевини Југославији. Уз то су и неки прикази занимљивих књига. Зашто смо покренули Трагове? Зато да омогућимо да у писању историје Срба у Хрватској, као и историје Хрватске и ширих пост-југословенских простора, будемо субјекти, а не само објекти. Да се та историја не пише без нас, а посебно да се не пише против нас. Часопис има научне критеријуме за објављивање, тако да не објављује пропагандистичке чланке ни са једне стране – и то је сасвим довољно да би нас учинило релевантнима. Осим тога, и ова конференција коју смо организовали о Ердуту, и то што ради Архив Срба у Хрватској који данас запошљава осам истраживача од којих шест тренутно пише докторате, и то што радимо кроз Политичку академију СНВ-а, све је то рад на стварању једне нове слике о Србима у Хрватској, као и рад на стварању нове генерације интелектуалне и друштвене елите те заједнице. Срби у Хрватској треба да покажу да су у стању предњачити у изврсности – нарочито сада када се више не могу ослонити на бројност.

Недавно сте изабрани и за председника Савета СНВ-а. Најавили сте да ће бити савета и саветовања, рада на стратегији развоја. Да ли је било неких иницијатива до сад?

- Савет СНВ-а је од мог избора за председника у септембру до сада имао две седнице, од којих је ова друга била тематска и бавила се пописом становништва који нам предстоји. Припремамо за средину јануара још једну тематску седницу која ће бити фокусирана на питања културе и образовања. Колеге из Просвјете припремају материјале за ту седницу. Требали бисмо размотрити питања као што су – који тип културног стваралаштва нарочито потицати, какву слику о заједници

желимо створити кроз образовне и културне садржаје, како се односити према питању језика, те како развијати образовне и истраживачке институције повезане са идентитетом српске заједнице у Хрватској. Идеја је да Савет СНВ-а разматра стратешка питања српске заједнице, јер су његови чланови председници већих српских организација, председник Заједничког већа општина, народни заступници Срба у Хрватском сабору, митрополит загребачко-љубљански, као и један број истакнутих и угледних Срба. Планирамо да се у 2021. бавимо и питањем економског развоја и предузетништва. Савет саветује, а на руководствима СНВ-а и других организација је да види да ли прихватају те савете и како их остварити. Савет, осим тога, служи и као место координисања активности и међусобног информисања о тим активностима.

Последњих година активно сте се укључили у друштвени живот Срба у Хрватској. Многи Срби у Хрватској који прате Ваш рад то су прихватили са одобравањем. Какве су реакције шире јавности по том питању и који су основни мотиви да се укључите у активности српских организација?

- Драго ми је ако многи Срби прихватају моје деловање са одобравањем. Да се мало нашалим, можда ми баш због тога нису дали довољно гласова када сам се кандидовао за посланика у Европском парламенту. Моји мотиви су повезани са осећајем да имам одговорност за то у каквој земљи живимо, као и са жељом да учиним што могу да заштитимо и развијамо једну малу заједницу која је веома страдала у 20. столећу. Желим, такође, да поставимо добре темеље за будућност – и зато ћу радити на томе да стварамо нову друштвену и интелектуалну елиту. Снага српске заједнице више није у бројевима, него у креативности, памети и друштвеној одговорности за свој положај као и за карактер Хрватске, којег треба градити са оним бројним другим грађанима, без обзира на националност, који као и ми желе слободну, праведну, ка миру окренуту и благу Хрватску, Хрватску које се не требамо ни стидети нити је се бојати. Наше је деловање у том смислу веома патриотско, окренуто према стварању боље Хрватске у којој ће бити више могућности и више разумевања и за Србе, као и за друге мањине. Као неко ко је у својој професији, као универзитетски професор, дошао до самог врха, сматрам да имам и највећу обавезу да друштву дам што могу. Свако има онолико одговорности и обавезе колико има могућности. Дакле, да се вратим на почетак овога одговора: добро је да са одобравњем гледају шта други раде, али грађани који одобравају треба да се активирају и да и сами ураде шта могу – а могу, на пример, да изађу да гласају кад виде кандидата којега подржавају. Толико може свако.

Срђан СЕКУЛИЋ

12 16.12.2020. / ИЗВОР 257КРОЗ ГРАДОВЕ И ОПШТИНЕ

У ЈЕМИНОВЦУ И ОКУЧАНИМА ОДРЖАНИ КОМЕМОРАТИВНИ СКУПОВИ ПОВОДОМ ЕГЗОДУСА СТАНОВНИКА ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ И БИЛОГОРЕ У ЈЕСЕН 1991. ГОДИНЕ

ПАРАСТОСИ У ЗНАК СЕЋАЊА НА ПРОГОН СРБА ИЗ ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ

Међународни Дан људских права обележава се десетог децембра, а Срби из западне Славоније тај дан обележавају и као Дан

сећања на страдање становништва пожешких села 1991. године. Хрватске власти донеле су још крајем октобра наредбу о евакуацији 26 српских села Пожешке котлине, а домове је тада напустило више од 2.000 људи. Након евакуације почиње палеж и пљачка, а у рано ујутро 10. децембра Хрватска војска креће у акцију на три села која су одбила наредбу о евакуацији. Том приликом је, према

подацима српске заједнице, убијено више од 40 цивила који су остали у својим селима. Након те акције још је 600 кућа покрадено и запаљено заједно са помоћним пољопривредним зградама које је свако домаћинство имало. За ове злочине нико није одговарао.

Поводом сећања на егзодус и страдање, српска заједница из Западне славоније подигла је спомен обележје у селу Јеминовац поред кога је и ове године одржан помен и комеморација, уз придржавање маскималних епидемиолошких мера. Помен је

служио парох пожешки протојереј Александар Бијелић, а окупљене је поздравио и подсјетио на околности страдавања цивила председник Већа српске националне мањине Пакрачко-славонске жупаније и заменик пакрачке градоначелнице Никола Ивановић.

Венце су положили делегације Амбасаде Републике Србије, Пожешко-славонске жупаније, Српског народног већа, Већа српске националне мањине Пожешко-славонске жупаније и градова Липика, Пакраца и Пожеге, Самосталне демократске српске странке и Удружења антифашиста и антифашистичких бораца из Пакраца и Пожеге.

ЛИТУРГИЈА И У ОКУЧАНИМА

У недељу 13. децембра одржана је у православној цркви у Окучанима и литургија, односно помен страдалом становништву западне Славоније. У порти храма Светог Димитрија подигнут је 2019. године крст са спомеником жртвама рата, а четири мањинска већа западнославонских жупанија договорила су се да сваке године 13. децембра, заједно са православном црквом одржавају молитвена сећања на страдање и егзодус становништва западне Славоније.

– Сећамо се страдања више стотина цивила, егзодуса преко 80.000 Срба, безразложног паљења села и разарања хиљада домова. Као Хришћани молитвено се сећамо свих страдалих у овом рату – поручено је у Окучанима. Н. М.

И У ОПШТИНИ УДБИНА ЗАПОЧЕО ПРОЈЕКАТ У ОКВИРУ КОЈЕГ ЋЕ НЕЗАПОСЛЕНЕ ЖЕНЕ ВОДИТИ БРИГУ О СТАРОМ И НЕМОЋНОМ СТАНОВНИШТВУ

У УДБИНИ ЗАПОСЛЕНЕ 33 ЖЕНЕПре отприлике месец дана у личкој општини

Удбина започео је пројекат „Зажели за Опћину Удбина”. Потписани су уговори

о раду на одређено време у трајању од 12 месеци са 33 жене које ће у овом периоду бити помоћ и подршка старијим особама и особама у неповољном положају на подручју ове јединице локалне самоуправе. Поред њих на пројекту су запослене и две водитељке.

Запослене жене обилазиће 200 корисника и пружати им помоћ у одржавању чистоће стамбеног простора, бриге о хигијени, помоћ у социјалној интеграцији и друштвеним активностима, набави намирница, лекова и других потрепштина.

Носилац пројекта је Општина Удбина, док су партнери Хрватски завод за запошљавање - Госпић и Центар за социјалну скрб - Испостава Кореница. Укупна вредност пројекта је 3,05 милиона куна, а финансиран је са 85 одсто из Европског социјалног фонда, док је 15 одсто средстава обежбеђено из државног буџета.

Н.М.

ИЗВОР 257/ 16.12.2020. 13

ОГРЕВНО ДРВО, ДОНИРАНО КРОЗ СНВ-ОВ ХУМАНИТАРНИ ПРОГРАМ ПОМОЋИ, И ОВЕ ЈЕ ГОДИНЕ ДОСТАВЉЕНО ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНО НАЈУГРОЖЕНИЈИМ ДОМАЋИНСТВИМА У ДАЛМАЦИЈИ

ДОНАЦИЈОМ ДРВА ЉУДИМА У ПОТРЕБИ СКИНУЛИ СА ВРАТА БАР ЈЕДНУ ОД БЕЗБРОЈНИХ БРИГАУ акцији под симболичним називом

„Међугенерацијска солидарност“, СНВ-ова Одељења за социјална и хуманитарна питања,

тринаест домаћинстава са подручја Кордуна и Далмације добило је донацију која им је, у овом зимском периоду, најпотребнија-огревно дрво.

Реч је о људима старије животне доби, болесним и социјално угроженим, онима чији приходи нису довољни да би себи могли осигурати огрев за целу зиму.

- За сада су овим програмом обухваћена домаћинства са подручја Кордуна и Далмације, а односи се на наше суграђане који имају мале приходе, нису у систему социјалне помоћи и немају неког у заједници ко би им могао помоћи. Подручје Далмације покрили смо од Радучића, Смрдеља код Ђеврсака, Бјелине, Ислама Грчког, Жегара и Голубића до Доњег Карина. Представници локалне заједнице помогли су нам при одабиру домаћинстава јер су они ти који су најбоље упознати са ситуацијом на терену - каже водитељка СНВ-ова Одељења Татјана Драгичевић, додајући како се доласком и сама могла уверити како су дрва стигла на праве адресе јер се, како каже, најчешће ради о болесним и самачким члановима домаћинстава којима је сваки вид помоћи више него добродошао.

У засеоку Радићи Гоњи у Радучићу, на адреси Данице Радић, камион са огревом није имао ко ни сачекати. Даница је готово непокретна већ девет година, од када је након операције кичме остала прикована за кревет. Преживљава захваљујући малој пензији и туђој нези од које одваја првенствено за лекове. Дрва ће јој, каже,

свакако добро доћи, јер оно мало што је успела купити неће јој бити довољно за целу зиму.

- Оно што примим расподелим на лекове, струју, претплату за телевизију, и основне животне потрепштине. Деветнаест година има да сам се вратила, а већ девет да сам скроз непокретна и болесна. Од тога што примим, успела сам уштедети и за дрва, али овде је све прескупо па и огрев, не можеш узети онолико колико треба. Уз то, мораш платити и све остало, онога ко ти их довезе, исече, исцепа, јер сама не могу ништа - кроз сузе и с муком прича Даница, захваљујући онима који су је се сетили да бар једну бригу има мање.

Ни у Смрдељима код Кистања стање није ништа боље него код Данице. Од троје чланова породице Плавшић, брат и сестра, Драган и Драгана, нису запослени јер још увек не могу решити статус држављана РХ, док им је мајка Невенка, тешко оболела од канцера коштане сржи, прикована за болесничку постељу. Једини приход који имају је социјална помоћ за тешко болесну мајку.

Невенка је, по Драганиним речима, болесна већ неколико година, али јој се стање

погоршало у последњих пар месеци од када трпи несносне болове. Док је она успела да реши стални боравак, брат још није стигао ни до тог степена. Због административних препрека нису у могућности наћи посао, нити регистровати ОПГ како би се бавили сточарством или пољопривредом.

Најбитније им је, кажу, да имају најосновније, лекове за мајку па за друго шта остане.

- Хвала вам много за ово, свакако ће нам значити у овој ситуацији“, неколико пута скромно понавља Драган, истичући како му је највећа жеља да региструје своје газдинство па да од тога има неки сигуран приход.

Како у Смрдељима и Радучићу, тако је пристигла помоћ важна и неопходна и другим селима, каже нам заступница у Сабору РХ Ања Шимпрага.

- Ово су заиста људи у потреби, сами или болесни који немају своју шуму, немају где или од чега набавити дрва за огрев. На жалост, овај пут нисмо у могућности помоћи свима, али они који нису у стању ни устати из кревета морају бар имати топлу кућу у ове зимске дане - каже Шимпрага.

Куповину, набавку и превоз дрва до повратничких домаћинстава организовао је Одељење за социјална и хуманитарна питања СНВ-а уз помоћ и сарадњу начелника општине Крњак Дејана Михајловића.

Васка РАДУЛОВИЋ

14 16.12.2020. / ИЗВОР 257НА ЗАПАДУ ПРАВОСЛАВЉА

ВИШЕ ОД ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ЖИВОТА У МРАКУ

У СЕЛУ ЗАПУЖАНE КОЈЕ ПРИПАДА ОПШТИНИ БЕНКОВАЦ, ОД ПРЕДРАТНИХ 547 СТАНОВНИКА ДАНАС ЖИВИ СВЕГА ЊИХ ПЕДЕСЕТАК. МЕЂУ ПОВРАТНИЦИМА ЈЕ И НЕЂО БОГУНОВИЋ КОЈИ ВИШЕ ОД ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ЖИВИ БЕЗ СТРУЈЕ, ФРИЖИДЕРА, ШПОРЕТА, ТЕЛЕВИЗОРА, БОЈЛЕРА, ПА ЧАК И ОБИЧНЕ СИЈАЛИЦЕ

Тако близу града, а тако далеко од цивилизације, најједноставније и најкраће би се могао описати живот Неђе Богуновића из села

Запужане код Бенковца. Удаљеност од града до села, девет километара пута у једном правцу, нису овом човеку препрека да их свакодневно пређе на бициклу, чак и по најлошијим временским условима, не би ли, бар на кратко, и сам осетио припадност друштву које га окружује. Друштву које не зна, не осећа, не види и не чује у каквим условима још увек живе њихове комшије, суграђани или земљаци.

Управо на том путу, враћајући се по киши бициклом из Бенковца, и ми смо срели Неђу. У једној врећици пар ситница, у другој празне флаше и лименке. Након неколико стотина метара асфалтираног пута, скренуо је према мостићу већ увелико нарушеном децембарским кишама, а затим преко ливаде на којој је одавно утабан траг Неђиног бицикла. Ту, на крају пута, на осами, налази се његова кућа. Већ при уласку, док је вешто одвезивао канап на дрвеној, импровизованој капији, рече нам како нема баш ништа чиме би нас могао понудити. Остављајући своје возило да не кисне, на тренутак застаде не рекавши ништа, али је његов поглед исувише одавао нелагоду са којом је дочекивао госте.

Пре рата Неђо је са родитељима живео у селу Подлуг, са друге стране Бенковца. Радио је, каже, у Задру, све док се није заратило. Ратне

околности и њега су одвеле пут Србије, док су родитељи остали чувати кућу.

- Мајка и отац остали су у Подлугу, тамо смо сви и живели до рата. Они нису хтели у избеглиштво, остали су овде, док сам ја завршио у Крушевцу, у Србији. Четири године сам био тамо, смештен у једном прихватном центру, а онда сам одлучио

и ја да се вратим - срамежљиво и бојажљиво прича Неђо.

За време боравка у Крушевцу није се најбоље снашао. Радио је за дневницу, где је могао и налазио посла, живео у прихватном центру и није имао могућности ни прилике да се од свега тога отргне, да проба негде сам. За четири године, каже, као да је цупкао у месту, ни напред ни назад, све чешће размишљајући како се жели вратити свом крају.

- Шта да кажем, није ми било добро у избеглиштву. Пуно народа у том прихватном центру, све просторије заједничке, спавало се свуда, као и на осталим местима што је било. Немаш ништа своје, немаш одакле почети, немаш неку сигурност, тако да сам готово свакодневно размишљао о томе како ћу се вратити. Након четири године тако је и било, само што се нисам вратио у Подлуг него у Запужане, на мајчину земљу.

НЕКОМЕ НИЈЕ ХИЉАДУ ЕВРА НИЈЕ ДОСТА, НЕЂО ЗАДОВОЉАН СА ХИЉАДУ КУНА

За време његовог одсуства родитељи су продали оно имовине што су имали, о чему Неђо невољно прича, па је из тог разлога дошао у кућу коју је наследио по мајци. Није га ни ту Бог зна шта дочекало. Све је било девастирано изузев четири зида и бетонске плоче. Једна хумнитарна организација, која је у то време деловала на овом подручју, ставила му је

Сијалица као мисаона именица

ИЗВОР 257/ 16.12.2020. 15

кров и обичне прозоре без гриља, ролетни, било какве заштите. Остало је, каже, урадио сам. Иако не много, њему довољно за живот.

-Воду сам имао и раније, имам и сада, само струју никако нисам успео довести. Како пре рата нисмо живели на овој адреси, нисам остварио право на прикључак, а сам да га платим нисам имао одакле. Рекли су ми да прикључак износи око 18.000 куна, а то су средства која је тешко издвојити и са сигурним примањем, а камоли без њега. Нисам тражио социјалну помоћ, било ме је срамота да идем тамо чекати кад сам способан да радим било шта, тако да сам се ослањао само на оно што зарадим од дневница. Нисам бирао, нити ми је било тешко радити, увек прихватајући и оно што нико други није хтео. И тако, година за годином прође време - помирљиво прича Неђо.

Све те године Неђо је тумарао у сопственом мраку, живећи од данас до сутра, задовољавајући се тиме да није гладан и да је у својој кући. Радио је башту ручно обрађујући земљу, узгајао поврће да има за своје потребе. Пре неког времена остварио је право на пензију и сада, како каже, има својих сигурних хиљаду куна месечно.

- Ја сам самац и мени је то довољно. Што би народ рекао “покријем се колико сам дугачак“. Засадим мало баште, од пензије купим намирнице које ми требају па спремим што могу. Нисам навикао на раскош већ на сналажење, тако да ми је све то већ нормално - каже Неђо, покушавајући да прикрије ону „кнедлу у грлу“ која одаје његову муку.

Унутрашњост његовог дома најбољи је показатељ нивоа преживљавања испод границе скромности. Један сто и столице, одавно дотрајали шпорет на дрва, и један неисправан електрични шпорет који му служи као остава и као радни

сто, сав су инвентар који поседује. Нема ту ни витрине ни фрижидера, ни телевизора да му крати самачке дане. Нема струје па ни њих нема.

- Ето од 1999. године сам овде, па како онда тако и данас. Лакше би било да је има, ал’ шта ја могу. Лети је лакше кад је дан дужи, више радим вани у башти па и ноћ лакше прође, али је зима тешка и предуга. Обавим вечеру за раније, док се још види вани, па онда раније и легнем, шта ћу друго у мраку?

У суседним просторијама једнако је све пусто. Изузев ормара и кревета, ничега ту више нема. Живећи у оваквим условима, све би му било сувишно. Оно што има одложи на дрвену клупицу у соби

јер ту је хладно као у фрижидеру - каже Неђо.

„СВЕ ЈЕ ТО ВАЉДА ЖИВОТ“

Ни поред свега наведеног никада се, истиче, није покајао због одлуке о повратку. Ту је ипак свој на своме, свој газда и никоме сметња, никоме није дужан и ни од кога ништа не тражи.

- Зашто бих се покајао? Дошао сам овамо где сам рођен, где припадам. Како год да ми је, знам да ме нико сутра неће избацити на улицу, у својој сам кући. Сачекао сам пензију па и старост дочекујем мирнији. Не кажем да ми не би било лакше да имам струју, да могу себи угрејати воду у бојлеру, оставити храну у фрижидер, или да бар увече могу дуже седети гледајући програм на телевизору, али знам да то себи не могу приуштити па се задовољавам оним што имам. Док још могу, седнем на бицикл и одем до града, прозборим са ким по неку реч и то ми је све. У близини никога немам, село је већином пусто, мало се ко и вратио али све је то ваљда живот - на крају, као да сам себе теши, прича Неђо.

Онако како је нас дочекао тако ће испратити и годину на измаку, двадесет и прву од када се вратио, без превеликих надања и очекивања да ће долазећа календарска бити боља и светлија. И док се други буду жалили на неиспуњена очекивања, вирус који је стопирао гала дочеке и блештавило, немогућност да у раскошу и луксузу окрену тај један лист на календару, Неђо неће бити оптерећен њиховим мукама. Њему ће те муке бити стране као што је и он сам, и такви попут њега, странац онима који не знају, не виде, не чују и не осећају да данас, међу нама, живе људи који у двадесет и првом веку, више од две деценије, живе у мраку.

Васка РАДУЛОВИЋ

Бицикл највернији друг

16 16.12.2020. / ИЗВОР 257ДРУШТВО

ШИДСКИ АРХЕОЛОГ РАДОВАН СРЕМАЦ ОБЈАВИО ЈЕ ПОПИС ПРАВОСЛАВНИХ ПРЕЗИМЕНА ИЗ ОСИЈЕКА, ВИНКОВАЦА, ВУКОВАРА И ИЛОКА ИЗ 1906. ГОДИНЕ

И С Т Р А Ж И В А Њ Е М А Р Х И В А Д О Ш А О Д О ПОПИСА ПРАВОСЛАВНИХ ПРЕЗИМЕНА ИЗ ОСИЈЕКА, ВИНКОВАЦА, ВУКОВАРА И ИЛОКАГенеалогија је наука која се, између осталог, бави

и проучавањем постанка, односа и коренима имена и презимена људи. Управо је ова наука

привукла и Шиђанина Радована Сремца који је до сада издао неколико чланака и књига о пореклима презимена на сремском подручју.

Радован се генеалогијом бави већ неколико година, углавном на подручју Срема и Бачке, па због тога често посећује Архив Српске академије науке и уметности у Сремским Карловцима за који каже да је ризница података. Приликом једне посете Архиву указано му је на грађу која је садржавала спискове православних презимена на територији Срема.

- 1906. године због планирања једне публикације послани су дописи свим православним парохијама на територији Срема да доставе спискове презимена, крсних слава и, уколико је могуће, порекла породица. Уз то достављани су и пописи атара, делова градова и доступних топонима. Углавном су сви свештеници послали, али то нажалост никада није публиковано, једноставно се одустало од тога. Ипак, грађа је сачувана. За сада постоје договори да то публикујем, и ја увелико већ спремам ту књигу – започиње Сремац причу о свом генеалошком истраживању.

Чланак под називом „Попис православних породица и крсних слава у Осијеку, Винковцима, Вуковару и Илоку из 1906. године“ објављен је осмог децембра ове године на порталу порекло.рс, а доноси детаљан попис православних домова у ова четири града на подручју Републике Хрватске поткрепљен презименима и крсним славама, а оно што је посебно занимљиво, за Осијек има и порекло породица.

ПРЕЗИМЕНА НАСТАЈАЛА НА ВИШЕ НАЧИНА

Како наводи сам аутор, ова четири града су посебно важна због изузетно турбулентног периода који је уследио за Србе у Хрватској недуго након пописивања. „Пописи омогућавају не само да се упореди број српских породица у хрватском делу Срема на почетку и на крају 20. века, него и да се испрати које су породице ту живеле и доприносиле развоју ових значајних места“, навео је Сремац у уводу чланка. Богати попис садржи

261 православно презиме у Осијеку, 104 у Винковцима, 445 у Вуковару и 81 у Илоку.

- Неки су нашли своју породицу у мом чланку. Публиковао сам га на сајту Друштва српских родословаца Порекло, а највише сам имао комуникацију са једним господином који спрема књигу о Банији, нашао је овде доста породичних веза па чак и исте крсне славе па је претпоставио да су биле неке сеобе и то ће користити у својој књизи. Микромиграција не подручју Аустро-Угарске било је много и оне никада нису престале, људи су се селили „трбухом за крухом“ где им је било боље. Тај моменат крсне славе који је сталан и непромењив је препознаница да ли је нека фамилија у роду. На пример, презиме Петровић је веома раширено код

нас, а крсна слава показује да ли су рецимо они из Срема и Баније можда род – прича о реакцијама заинтересованих страна за свој чланак.

Овај шидски археолог и генеалог који има велики број објављених публикација, планира и публикацију Матичних књига православних парохија у Вуковару, која такође садржи спискове православних свештеника.

- Крајем 18. и почетком 19. века нису још увек сви Срби имали стална презимена, па су се често мењала. На пример, отац је био Петар па се син презивао Петровић. Проблеми су настајали јер је свештеник некад написао Петров, а некад Петровић или такође Јовановић, Јованковић, Јованић. Варијације једног презимена углавном носе

Фотографије из приватне колекције

ИЗВОР 257/ 16.12.2020. 17

потомци некада истих фамилија. Већ почетком 20. века презимена су устаљена и сад већ уколико негде пише Петров, а негде Петровић, можемо слободно да кажемо да су то две различите породице.

- Срби су доста дуго, па и у Аустро-Угарској задржали праксу мењања презимена. Презимена су најчешће настајала по очевом имену, али и дедином па чак и стричево. Како су некад постојале задруге, презиме је могло да настане и по задругарском старешини који можда и није директан предак неком ко је добио презиме по његовом имену. Настајала су презимена и по разним надимцима, физичком изгледу, по занимањима као на пример Ковачевићи. Мењање презимена представљало је велики проблем јер се знало десити да у једној кући имате живог деду, сина и унука. Деда носи презиме по свом оцу, син по свом, а унук по свом, односно три презимена у три генерације. Све је зависило од тога шта ће свештеник записати. Још једну збрку представљао је и шпицнамет или породични надимак, па је због тога у једној породици могло да буде и пет до десет различитих презимена. Због тога смо морали да истражујемо и кума, број дома и тако неке одреднице да бисмо открили ко је ко – објашњава Радован Сремац историју настанака српских презимена.

РАЗЛИЧИТА ПРЕЗИМЕНА У ПОРОДИЦИ СУ СТВАРАЛА ВЕЛИК ПРОБЛЕМ

Како на саговорник каже, различита презимена у породици су постала толики проблем јер се тешко одређивало и плаћање пореза и због тога је аустријски двор донео наређење око 1795. године да Срби морају да узму стална презимена и да се обустави пракса мењања презимена.

- Наравно да народ као народ, то није баш одмах прихватио, тако да рецимо чувена породица Шумановић из Шида из које потиче и чувени сликар Сава Шумановић је негде тек почетком 19. века узела ово презиме, а до тада су били и Костини и Василијеви и Поповићеви и Ђаконови – поткрепљује Сремац своје наводе на примеру познате шидске породице.

Виши кустос музеја наивне уметности „Илијанум“ из Шида Радован Сремац најчешће се у својим истраживањима бави пореклом породица, а што се конкретно Шида тиче објавио је попис комплетног становништва Шида по вероисповестима: православце, Јевреје, римокатолике, грко-католике, евангелике, а посебно и православне Русе.

- Доста сам се бавио Јеврејима јер је Шид у 19. и 20. веку припадао Илочком рабинату

тако да ми је то био повод да публикујем књигу о јеврејским породицама у целом Илочком рабинату. Ту припада цео погранични део данашње Србије и Хрватске, пошто се мало уплиће и Вуковарски рабинат. Издавач овог дела је Музеј града Илока па је тамо била и промоција. Све је било успешно одрадимо. Сада доста радим и о Јеврејима у Бачкој. Матична струка ми је археологија па сам публиковао доста и о археологији. Свеукупно сам објавио 27 монографија и око 80 чланака. Као што сам рекао већ сам започео пројекат о православном становништву Вуковара, а желим и да, у складу са могућностима и средствима, дигитализујем гробља у Срему – прича Радован о неким од својих публикација.

СКУП ПОСАО КОЈИ ЗАХТЕВА МНОГО ИСТРАЖИВАЊА

Сремац каже је ово један прилично скуп посао који захтева много путовања и истраживања, али и дизајн, припрему и штампање књига које се касније продају по симболичким ценама.

- Људи су код нас у доста тешкој финансијској ситуацији па књиге баш и нису приоритет за куповање. Чим нешто треба да се купи, одмах опадне и интересовање. У сваком случају већи део књига се увек подели заинтересованима колегама и колегиницама

истраживачима. Свака публикована а непозната грађа која је систематизована и лепо сређена је наравно од огромног значаја за даљне истраживање. С друге стране, Срби спадају у народ који баш и није заинтересован за своју прошлост, осим наравно појединаца које занима родослов и порекло. Ти појединци који су у мањини су изузетно заинтересовани за моја дела јер ту проналазе своје претке и порекло породица које је свештеник забележио – наставља Радован Сремац.

Уколико вас занима, многа Радованова дела, у којима је можда записано и порекло ваше породице, можете да пронађете на његовом профилу на сајту Порекло. Ако нисте пореклом са сремском подручја, покушајте да нађете своје презиме код аутора Јована Ерора који је доста писао о Кордуну и Лици, а такође овај сајт садржи и попис неколико хиљада презимена са форумом у којем можете да пронађете своје рођаке.

Једна од занимљивих категорија на сајту порекло.рс јесте и дигитална библиотека у којој, између осталог садржаја, можете да нађете и ПДФ верзију књиге „Из прошлости Вуковара: обзиром на тамошње Србе“ аутора Ристе Михаиловића издану 1890. године у Новом Саду.

Душан ВЕЛИМИРОВИЋ

18 16.12.2020. / ИЗВОР 257КУЛТУРА

У ДАЉУ ОДРЖАНИ 13. МИЛАНКОВИЋЕВИ ЦИК ЛУСИ

ЗЛАТНА МЕДАЉА МИЛАНКОВИЋЕВИХ ЦИКЛУСА (ВИРТУЕЛНО) ДОДЕЉЕНА ФЕДОРУ МЕСИНГЕРУМиланковићеви циклуси су познато научно

и културно дешавање које се последњих дванаест година одржава у родном месту и

на датум рођења научника Милутина Миланковића. Тринаесте године од када се одржава овај је научни скуп, као и све у 2020. години, суочен са бројним изазовима и препрекама узрокованим пандемијом Коронавируса. Епидемиолошка ситуација захтевала је промене те је осим измењеног датума и садржаја промењен и начин одржавања „Миланковићевих циклуса“. Уместо на датум када је научник рођен, овогодишњи 13. Циклуси одржани су 11. децембра, дан уочи годишњице смрти астронома, геофизичара, климатолога, математичара, проналазача и књижевника Милутина Миланковића.

- Тринаести Миланковићеви циклуси у неуобичајено време на неуобичајен начин. Почетком године планирали смо сасвим другачији садржај, комбинацију научно-културних садржаја унутар саме куће и у дворишту. Присиљени смо да то померимо и одржимо у комбинацији реалног и виртуелног програма уочи годишњице Миланковићеве смрти. Сутра се навршава 62 године од његове смрти. Програм смо поједноставили и осмислили га тако да се обележи стогодишњица објаве Миланковићеве „Математичке теорије климе“ – објашњава директор Културног и научног центра Милутин Миланковић Ђорђе Нешић.

Овогодишњи програм одржан је путем апликације која је омогућила и визуено и тонско обраћање свих учесника. Тако је о књизи која је изашла 1920. године из Србије говорио професор доктор Александар Петровић. Осим њега у Даљ су путем виртуелног простора стигли и Зоран Кнежевић, Радомир Путник те овогодишњи добитник

„Златне медаље Миланковићевх циклуса“ Федор Месингер. Одлука о додели признања донесена је 28. маја на дан када су се иначе одржавали „Миланковићеви циклуси“. Тада је једногласно одлучено да се за изузетан допринос проучавању Миланковићевог дела као и за допринос раду Културног и научног центра у Даљу Златна медаља додели академику Месингеру.

- Федор Месингер убраја се међу најзначајније светске метеорологе, члан је многих међународних метеоролошких организација на глобалном плану, творац је новог модела у метеорологији, стални је учесник „Миланковићевих циклуса“ и дао је значајан допринос да будемо информисани шта се дешава на глобалном плану по питању климатских промена. Такође је уредник и организатор бројних манифестација посвећених Миланковићу када је у питању Српска академија наука и уметности и можемо рећи пропагатор његовог дела у свету – кратко је одлуку о додели признања представницима медија образложио Нешић.

„ ЗЕМЉА ЈЕ НАШ БРОД КОЈИМ ПЛОВИМО КРОЗ СВЕМИР И МОРАМО СЕ БРИНУТИ О ЊЕМУ, А ТО НАМ НЕ ИДЕ БАШ НАРОЧИТО ОД РУКЕ.“

Добитник Златне медаље ово је признање нажалост имао прилику видети само путем видео преноса,

Мотив са прошлогодишњих Миланковићевих циклуса

ИЗВОР 257/ 16.12.2020. 19

а могућност да је преузме и истински доживи имаће тек након што то епидемиолошке мере дозволе. Након званичног онлајн уручења присутнима се обратио овогодишњи добитник Златне медаље.

- Што се тиче поменутог метеоролошког модела, њих ради много људи и ја сам имао срећу што сам први код нас који је учинио почетни корак у том послу и касније још један који сам својом руком написао, али и многи други су допринели да се тај модел оствари – скромно се осврнуо на свој рад академик Месингер те је у наставку свог обраћања указао на најновија истраживања и забрињавајуће податке везане за загревање планете Земље.

- Загрева се наша планета, првенствено зато што имамо ослобађање стакленичких гасова који смањују зрачење земље у васионски простор. То је врло важно, то је наш брод којим пловимо кроз свемир и како би Миланковић казао морамо се бринути о њему, а то нам не иде баш нарочито од руке. Бележимо повећање температуре у близини тла, температура је већ један степен већа него што је била у прошлом периоду пре 50 до 100 година, у прединдустријском периоду. Крива која приказује вредности загревања иде горе-доле првенствено ради тога што утицај има јачина струјања над Пацификом, Ел Нино. Био је посебно јак последњих година тако да је 2016. година била најтоплија до сада, а сви су изгледи да ће ова година бити још топлија. Постоји појачано загревање последњих пет година. Земља је тело у свемиру, она прима зрачење од Сунца и емитује зрачење, топлоту у васионски простор. Тренутно Земља није у термичкој равнотежи, мање емитује топлоте него што прима. То није добро и треба да узмемо као нашу обавезу да настојимо да предамо нашим

потомцима Земљу која ће бити у термичкој равнотежи. То је тешко постићи, али морамо веровати да ће се то догодити - истакао је академик Федор Месингер.

О НАЈЗНАЧАЈНИЈИМ АСТРОНОМСКИМ ДОГАЂАЈИМА У 2020. ГОДИНИ ГОВОРИО ДАЛИБОР МЕСАРИЋ

Програм је, сем видео преноса и виртуелних учесника, садржао и део у коме је о минулом раду и најзначајнијим астрономским догађајима током 2020. године говорио водитељ астрономске секције професор Далибор Месарић.

- Са Културно-научним центром у Даљу Сарађујем од 2016. године када је набављен телескоп са опремом. Предвиђено је да астрономска опрема буде за посетиоце, за децу која овде долазе. Због пандемије то су за сада само деца из Основне школе „Даљ“ и то је ове године смањено. Међутим, то је и потицај да се размисли о неким другим стварима. Телескоп и опрема која је набављена омогућују и онлајн рад, значи могло би се уз нешто мало инвестирања п о с т а в и т и к а о р о б о т с к а опсерваторија, да се заинтересовани могу прикључивати на телескоп и посматрати

небеске појаве - предлаже водитељ астрономске секције и члан Астрономског друштва Осијек Далибор Месарић који је у свом обраћању указао и на предстојеће догађаје у свемиру.

- Биће интересантно 21. децембра када долази до коњукције два планета, Сатурн и Јупитер биће врло близу, то ће бити видљиво на западном хоризонту до сат времена након заласка Сунца. Астрономија се данас пребацује од чистог гледања до проучавања утицаја свемирских летелица, пре пар дана се вратила једна јапанска сонда са узорцима астероида, значи имамо већ други начин истраживања свемира. Оно што је било најзанимљивије ове године је то да је Месец био пар пута у позицији коју називамо „супер Месец“ и имали смо астрономске вечери па се то могло проматрати телескопима. Деци и одраслима врло је интересантно гледати детаље на Месецу. Друга занимљива ствар је да се цело лето могао посматрати Јупитер и Сатурн – рекао је Месарић.

Током 2020. године Културно-научни центар Милутин Миланковић био је посебно активан по питању издаваштва. Објављене су три књиге Монографија о десетогодишњици рада Културно-научног центра Милутин Миланковић, књиге есеја „Улица Милутина Миланковића“ Срђана Орсића и „Српска култура, спортска и занатлијска друштва у Осијеку“. Такође је постављен нови модел који је обогатио сталну музејску поставку у родној кући научника, али је изостало званично представљање и пуштање у рад. Реч је о моделу „Планета Миланковић која на карти света у интерактивном односу показује потврду Миланковићеве теорије и то на тридесетак позиција у свету, јер како директор Нешић истиче где год је на површини Земље избила њена прошлост, она се може проверити и потврдити Миланковићевим циклусима.

Јадранка ЈАЋИМОВИЋ- ИВАН

20 16.12.2020. / ИЗВОР 257КУЛТУРА

“србијанска повијест се темељи на вјечитим лажима.....не вјеруј србину ни када дарове носи”„Прица се ,темељи на србијанским лазима Бог и Хрвати”„Засто ми неби прекопали Јасеновац и успут снимали документирани разоткрили србске лази.” „Срушити мостове на дунаву и дићи зид према србији то је једини лијек.”„министрице културе засто ми не снимимо играни филм дара из прдине баре..био би одлицан филм... успут колико сте платили будисављевицки са онај фамозни урадак од тзв.документарног филма...о темпора о морес...има ли у хрвата цум грани салис... ”„Опанчарска пропаганда .Није за споменут у односу на Четничку агресију на Хрватску и њихове злочине 91 године”„Јос се боје устаса.”

КОМЕНТАРИ ПРЕПУНИ ЦИНИЗМА

ХОЋЕ ЛИ „ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА” ПРОМЕНИТИ ОДНОС ЉУДИ СА ПРОСТОРА БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПРЕМА НАЈВЕЋЕМ СТРАТИШТУ СРБА, ЈЕВРЕЈА, РОМА И ПОЛИТИЧКИХ НЕПОДОБНИКА У УСТАШКОЈ НЕЗАВИСНОЈ ДРЖАВИ ХРВАТСКОЈ?

„ДАРА ИЗ ЈАСЕНОВЦА” У БОРБИ ЗА ОСКАРА И ЗЛАТНИ ГЛОБУС

Србију ће у трци за најпрестижнију филмску награду „Оскар” представљати филм „Дара из Јасеновца” познатог режисера Предрага Гаге Антонијевића.

Тако је одлучила комисија састављена од великих имена српске глумачке сцене. У њиховој одлуци истиче се како је овај филм „Емотивна, снажна драма која се бави историјском темом, нудећи пре свега поштовање према жртвама. Злочин има своје име и презиме, тако да се филм не бави бројкама и општим местима, већ појединачним судбинама, стварајући на тај начин веома сугестивну слику трагедије која се догодила.”

Радња Антонијевићевог филма говори о страдању српске деце у логору смрти Јасеновац у време злогласне Павелићеве НДХ. Након усташко-немачке офанзиве на Козари српско становништво махом завршава у концентрационом логору Јасеновац. Међу том гомилом несрећних људи била је и десетогодишња Дара са мајком и два брата. Након што су јој усташе убиле мајку и брата, смисао Дариног живота постаје борба за спас млађег брата.

Надајмо се да ће наш филм члановима Академије да западне за око, мада је и ово само по себи добар успех. Велики број људи ће током промоције видети филм о Јасеновцу, а већ су кренуле приче и коментари зато што су бројна удружења која се баве Холокаустом већ обавестила људе о постојању нашег остварења. Дефинитивно ће бити одјека и доста људи ће сазнати о Јасеновцу кроз овај филм – рекао је у изјави за београдски дневни лист "Блиц" режисер Предраг Антонијевић.

Овај филмски пројекат може да се назове и државним јер је иза њега не само политички него и финансијски у целости стала држава Србија са три милиона евра.

ПИСАЊЕ СЦЕНАРИЈА КАО ХОД ПО МУКАМА

Филм је сниман према сценарију Наташе Дракулић, пореклом из Лике у Хрватској из које је избегла током Олује и којој је део породице такође страдао у усташким логорима смрти, конкретно у једном од најстрашнијих Јадовном. Писала га је према аутентичним причама, а како је сама рекла говорећи о томе у медијима, најтеже јој је било да се од „страшније од страшнијих” прича определи за једну. Одлучила се да ову трагедију епских размера исприча кроз очи једног детета као персонификације страдања све деце по усташким логорима, посебно оног у Јасеновцу.

– Нисам хтела да будем патетична, а плашила сам се и да нећу успети да довољно добро прикажем њихово страдање. Више од 50 година се у комунизму ћутало о Јасеновцу. Желела бих да овај филм буде успомена на све невине људе који су тамо страдали. Не знам да ли су то превелика очекивања, али то нам је циљ – рекла је у интервјуу датом београдском листу Курир у септембру прошле године ова сценаристкиња која потписује и неке од најуспешнијих филмских прича као што су „Убице мог оца”, „Заспанка за војнике”, „Ларин избор”, „Река љубави”, „Заборављени умови Србије” или „Бићемо прваци света”.

Према речима саме ауторке око сценарија је много помогао и глумац и режисер Тихомир Тика Станић који се годинама припремао да сними филм о Јасеновцу, али је од тога одустао, између осталог и због претњи које су му стизале из Хрватске.

СТРАХ ОД ФИЛМА

Теме попут Јасеновца тешко је филмски и уметнички

обрадити а притом не упасти у замку шовинизма и искључивости, чега су и аутори овог филма били свесни и што су се, како кажу, трудили да избегну. Јасеновачки логор јесте био усташки, усташе су биле Хрвати, али истина је и то да нису сви Хрвати били усташе, стога није јасно због чега у Хрватској влада толика одбојност и страх од овог филма. То је потпуно необјашњиво јер тај страх и одбојност оправдани су једино код оних који се идентификују са усташама и њиховим злочинима, дакле само код оних који подржавају такву политику.

Крајем прошле године о филму „Дара из Јасеновца” огласило се и Министарство културе РХ на челу са министарком Нином Обуљен Коржинек која сматра да, иако филм нико у Хрватској па ни она, још није ни видео да је, цитирамо, „јасно да се опет покушава злоупотребити тема Јасеновца што увек треба осудити”. До такве реакције дошло је након што је изасланик Стејт Департмента за питања холокауста Томас Јаздгерди хрватској министарки културе упутио писмо са молбом да подупре филмски пројекат режисера Предрага Антонијевића и омогући му снимање и у Хрватској. Коржинек му је одговорила да Министарство културе није адреса којој би се редитељ требао обратити већ да је, уколико тражи дозволе за снимање у Хрватској, евентуална адреса Хрватски аудио-визуелни центар, а ако режисер Антонијевић жели да се информише о чињеницама и историји логора Јасеновац да би

Фото: Википедија

ИЗВОР 257/ 16.12.2020. 21

требао да се обрати Јавној установи спомен-подручја Јасеновац, што он, како је рекла, није учинио.

Чињеница је да у данашњој Хрватској постоји једна веома јака струја оних који негирају злочине почињене у Јасеновцу при чему заступници тезе како је то био само радни логор, највише оспоравају број жртава које су тамо уморене док потпуно занемарују бестијалности злочинаца који су људе у овом и у другим усташким логорима убијали на људском уму непојмљиве начине. Сличне околности дешавале су се четрнаест година раније када је у Спомен подручју Јасеновац представљена нова поставка музеја у ком су злочинци и начин на који су мучили и убијали своје жртве такође остали готово недотакнути. Коментари читалаца испод текстова о филму објављених на хрватским порталима најсликовитије описују са колико неповерења хрватска јавност гледа не само на филм, него и на мотив због кога је снимљен.

ЗАШТО СВЕ ДО ДАНАС О ЈАСЕНОВЦУ НИЈЕ СНИМЉЕН НИ ЈЕДАН ИГРАНИ ФИЛМ?

Када је реч о филмовима са тематиком из Другог светског рата познато је да су у Југославији снимана продукцијски веома скупа и глумачки импозантна остварења попут Неретве и Сутјеске, а јунаке партизанске епопеје глумиле су и такве глумачке величине какве су Орсон Велс, Сергеј Бондарчук, Силва Кошћина, Ричард Бартон, Ирена Папас или Јул Бринер. Међутим, филмови и игране серије које су за тему имале страдања и убијања људи по конц-логорима могу се избројати на прсте једне руке. Југословенска публика памти серије „Марија” и „Бањица”.

Прва је била играна и снимљена је у продукцији РТВ Загреб и режији Стипе Делића, а премијерно је приказана на програму Југословенске радио-телевизије почетком 1977. године. У главној улози била је Мира Бањац која је тумачила лик жене коју су Немци заробили и одвели у концентрациони логор у нацистичкој Немачкој. Друга је била „Бањица”, играно-документарна серија коју је 1984. године снимила ТВ Београд. Једини играни филм на тему конц-логора био је „Девети круг”, словеначког редитеља Франце Штиглица, а Лордан Зафрановић био је један од ретких редитеља играних филмова који се 1986. усудио да сними филм о Јасеновцу, али само документарни назван „Крв и пепео Јасеновца”, због чега је од стране првог хрватског председника Фрање Туђмана чак био проглашен за „непријатеља хрватског народа”.

Одговор на питање зашто о Јасеновцу до сада није снимљен ни један играни филм можда је најлакше пронаћи у политици „братства и јединства” која је, према мишљењу тадашњег југословенског режима, таквим филмом могла бити озбиљно доведена у питање, јер Јасеновац није био немачки него усташки логор. Тиме је одударао од званичне политичко-идеолошке матрице по којој су за све били криви окупатори, односно Немци и Италијани.

Јасеновац генерално није била популарна тема у југословенској кинематографији јер су се и односи

унутар југословенске државе заснивали на прећуткивању, забораву и гурању под тепих свих осетљивих и ружних ствари које су припадници једног народа чинили неком другом народу пошто су након Другог светског рата они поново били приморани да живе заједно. Колико је таква политика била погрешна видело се почетком деведесетих година прошлог века када се испоставило да је такозвано братство и јединство југословенских народа било ништа више него безлична парола од стиропора извешена по школама и касарнама широм СФРЈ.

Да је о овој теми на уметнички начин ипак могуће проговорити и у Хрватској доказао је документарно-играни филм „Дневник Диане Будисављевић” хрватске редитељке Дане Будисављевић који је на најзначајнијем хрватском филмском фестивалу у Пули прошле године побрао све главне награде. То доказује да свака тема ако је обрађена на прави начин може бити предмет филмске приче и може пронаћи пут до филмске публике, дотаћи људска срца и пробудити њихово занимање и разумевање за патњу и страдање у усташким логорима.

НОМИНАЦИЈА И ЗА ЗЛАТНИ ГЛОБУС

Амерички дистрибутери кандидовали су филм „Дара из Јасеновца” и за награду „Златни глобус”. Селекциона комисија „Златног глобуса” прихватила је кандидатуру овог филма за све категорије, а не само за најбољи страни филм, док је глумица насловне улоге, девојчица из Козарске Дубице Биљана Чекић кандидована за најбољу женску улогу, раме уз раме са највећим холивудским именима.

У филмски живот „Дара из Јасеновца” кренула је из Грачанице на Косову и Метохији где је филм седам дана приказиван по српским енклавама јужне српске покрајине. Аутори се надају да је и поред велике конкуренције могуће да филм освоји најпрестижније награде, а да у томе нису усамљени сведочи и то да је право на његово приказивање откупила америчка компанија „101 Студиос“. На извршног директора те компаније Дејвида Гласера који је погледао филм он је оставио снажан утисак. Он ће бити амерички дистрибутер, а захваљујући његовом уговору са „Универзалом“, филм ће имати и светску дистрибуцију. Америчка премијера

очекује се у јануару, а Београдска је уместо заказане 22. октобра ове године, померена на годишњицу пробоја јасеновачких логораша, 22. априла следеће године.

Поред девојчице Биљане Чекић, улоге осталих најмлађих заробљеника глуме Марко Пипић, Никола Радуљ, Рајко Лукач, Анђела Јањић, Ангелина Доцић, те Лука, Јаков и Симон Шарановић.

Главне улоге у филму играју глумци из Републике Српске Ања Станић Илић, Златан Видовић, Николина Фригановић, Сандра Љубојевић, Жељко Еркић и Горан Јокић, а глумачку екипу из Србије чине Марко Јанкетић, Игор Ђорђевић, Наташа Нинковић, Бојан Жировић, Јово Максић, Радослав Рале Миленковић, Вук Костић, Татјана Кецман, Петар Зекавица, Јелена Грујчић, Богдан Богдановић и многи други.

Први део филма сниман је на локацији села Колут, у близини Сомбора, где је за потребе снимања зграда старе циглане са управним објектом претворена у злогласни логор Јасеновац, а други део на локалитетима Беле Цркве. Сценограф филма је Горан Јоксимовић.

Стручни конзултант филмској екипи био је амерички експерт за холокауст Мајкл Беренбаум, који каже да квалитет овог филма лежи у његовој суптилности и дубокој људскости и да је важно показати да се све то десило људима, као и да су људима те монструозне злочине учинили управо људи, а не нека чудовишта и друга бића.

„Одлуку да све то буде приказано кроз нежност и недужност једне девојчице сматрам врло смелом” – рекао је Беренбаум.

И на крају да се вратимо на питање из наднаслова овог текста које гласи: Хоће ли „Дара из Јасеновца” променити однос људи са простора бивше Југославије према највећем стратишту Срба, Јевреја, Рома и политичких неподобника у усташкој Независној држави Хрватској?

Одговор је, тешко. Поготово у Хрватској у којој највероватније никада и неће бити приказан и у којој већ читавих тридесет година влада константна релативизација злочина који се у Јасеновцу догодио у периоду између 1941. и 1945. године. Задњих десетак година, због све израженијег шовинизма и нетрпељивости према Србима, та релативизација прерасла је и у отворену негацију.

Славко БУБАЛО

Фото: Принтскрин - Јутјуб

22 16.12.2020. / ИЗВОР 257КУЛТУРА

САВЕЗ РУСИНА РЕПУБЛИКЕ ХРВАТСКЕ ОРГАНИЗОВАО ЈЕ У ЦЕНТРУ ВУКОВАРА ИЗЛОЖБУ НАРОДНИХ НОШЊИ НАЦИОНАЛНИХ МАЊИНА НА ЛУТКАМА КОЈА ЈЕ ПОСТАВЉЕНА 11. ДЕЦЕМБРА, А ТРАЈАЋЕ МЕСЕЦ ДАНА. У ОВОЈ ИЗЛОЖБИ УЧЕСТВУЈЕ И СРПСКА НАЦИОНАЛНА МАЊИНА

У ВУКОВАРУ ИЗЛОЖЕНЕ ЛУТКЕ У НОШЊАМА МАЊИНА

У периоду када је због пандемије скоро све стало, а многи пројекти обустављени, Савез Русина Републике Хрватске осмислио је у

датим условима лако остварив пројекат. Лутке не дишу, не кашљу, не кишу и не носе маске те не преносе људима коронавирус па су због тога идеални модели за несвакидашњу ревију народних ношњи.

Изложба је постављена у простору старе робне куће и видљива je и пролазницима на вуковарском градском корзу. Наредних месец дана грађани могу да застану и погледају шта су за њих приредили представници националних мањина са подручја Вуковарско-сремске жупаније. Уз Русине, овој изложби одазвали су се и Срби, Мађари, Словаци, Бошњаци, Украјинци, Немци и Албанци.

- Савез Русина је почео своје организационе делатности још прошле године када је са осталим народима организовао Сајам издаваштва националних мањина финансираним путем Савета за националне мањине Републике Хрватске. Част нам је и задовољство да смо поново обезбедили средства преко Савета и за ову изложбу. Јако смо поносни што су се сви одазвали иако нисмо у почетку овако осмислили, али нам је пандемија покварила првобитне планове. Лутке могу у природној величини изузетно добро презентовати народне ношње - каже секретар Савеза Русина Републике Хрватске Звонко Костелник.

Домаћини су се представили у ношњи Панонске низине од досељења Русина на вуковарски простор па до данас.

- Ми смо доселили 1745. године из источне Украјине, западне Мађарске и Руског Крстура. У оно време нисмо имали овакву ношњу. Долазећи у равничарске пределе попут Бачке, сејали смо жито и кукуруз па смо променили у ношње. На глави носи знак да је удана жена, има блузу и три подсукње, сукњу и кецељу, беле чарапе на ногама и црне ципеле, које су у топлијим данима замењене сандалама. Цуре које нису удане носиле су баршун везан црном траком, а старије жене носиле су мараме – објашњава Костелник русинску народну ношњу.

СРБИ СЕ ПРЕДСТАВИЛИ НОШЊОМ ИЗ ОБРЕДА „КРАЉИЦЕ“

На изложби учествује и Веће српске националне мањине Вуковарско-сремске жупаније које је за своје представнике одабрало Културно-уметничко друштво „Слога“ из Вуковара и Ансамбл народних игара Српског културног друштва „Просвјета“ које је приказало народну ношњу вуковарског краја.

- Конкретно смо изложили краљичку народну ношњу коју су носиле девојке што су ишле у обред „Краљице“, који је везан за светац Духове. Карактеристична је по томе што су девојке носиле шешир који је украшен цвећом и пауновим пером, а видимо и огледало које је штитило од злих сила. Ово је и обредна игра иницијације пошто су девојке које су биле краљице, биле спремне за удају па је зато ношња скроз беле боје. Није пуно мењана кроз историју, а награђена је на Европској смотри српског фолклора 2009. године

као и кореографија игара из околине Вуковара која садржи обичај „Краљица“ те као кореографија која је најближа изворном извођењу – показује српску ношњу члан АНИ СКД „Просвјета“ Зоран Новоселац који је уједно и гардеробер те се брине да ове ношње уредно и лепо изгледају.

Народна ношња из обреда „Краљице“ недавно је била једна од 15 комплета које су модели носили на недавно одржаној Ревији народних ношњи.

Организатори су се захвалили и фирми „Велепромет“ на уступљеном простору у којем се одржава изложба.

ОДРЖАНИ 23. ДАНИ КУЛТУРЕ СРБА ИСТОЧНЕ СЛАВОНИЈЕ, БАРАЊЕ И ЗАПАДНОГ СРЕМА

Српско културно друштво „Просвјета“ већ 23 године организује Дане културе Срба источне Славоније, Барање и западног Срема, манифестацију која представља својеврсну годишњу смотру аматерског стваралаштва на подручју ликовног, драмског, литерарног и фолклорног аматеризма на простору Вуковарско-сремске и Осјечко-барањске жупаније. Сматра се најзначајнијом и најмасовнијом културном манифестацијом унутар српске заједнице, јер приказује оно најбоље што је произведено у оквиру свих Просвјетиних пододбора који делују на подручја две најисточније жупаније.

Иако је циљ ове манифестације окупити што више учесника који се кроз колаж разних програма током месец дана представљају широј публици, овогодишња манифестација попримила је потпуно другачији карактер. Прилагодили су се организатори новонасталим околностима односно епидемиолошкој ситуацији и прописаним мерама.

Тако су овогодишњи 23. Дани културе Срба ИСБИЗС реализовани без публике на начин да се сваки од 20 пододбора из састава Координације представио у свом месту деловања где је све је забележено камерама. На тај начин манифестација је снимљена и одржана без масовног окупљања и опасности од ширења заразе опасним вирусом.

У склопу 23. манифестације организатор односно Координациони одбор СКД „Просвјета“ за источну Славонију, Барању и западни Срем, расписао конкурс за годишњу награду „Бранимир Куруцић“. Ово признање додељује се појединцу, или институцији за очување и развој српске културе на подручју источне Славоније, Барање и западног Срема. Одлуком комисије значаја награда ове је године додељена Ансамблу народних игара СКД „Просвјета“ из Вуковара.

Д. В. и Ј. Ј. И.

ИЗВОР 257/ 16.12.2020. 23IN MEMORIAM

ИМПРЕСУМ

НА ЗАПАДУ ПРАВОСЛАВЉА

Број 257Бесплатно издање

ГОДИНА XIVВуковар, 16. децембар 2020.

Издавач:Заједничко веће општина, Вуковар

За издавача:Срђан Јеремић,председник ЗВО-а

Главни уредник:Славко Бубало

Редакција:Вуковар; Никола Милојевић, Срђан Секулић, Јадранка Јаћимовић-Иван, Душан Велимировић; Бели Манастир; Зоран Поповић, Стана Немет; Книн; Васка Радуловић Фотографија:Редакција

Графичка припрема:Славко Бубало

Штампа:“Glas Slavonije” d.d. OsijekУлица Хрватске Републике 20

Адреса редакције:Еугена Кватерника 1, Вуковар Тел: 032/416-667Факс: 032/422-755

е-mail: urednik.izvor@gmail.comizvor.zvo@gmail.comweb: www.tvprodukcija-zvo.com

Лист суфинансирају:Савет за националне мањине Владе Републике Хрватске, Министарство културе Републике Србије и Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама АП Војводине

Излази сваких 14 дана

Тираж:8000

Насловна страна: Табла испред моста на Вуки код цркве Св. Петке на Доброј води у Вуковару

И РЛИСТ ЗАЈЕДНИЧКОГ ВЕЋА ОПШТИНА - ВУКОВАР

ЗВОМИРОСЛАВ ПИСАРЕВИЋ (1943-2020)

Првог дана децембра у Београду је преминуо новинар и публициста Мирослав Писаревић. Писаревић је рођен у Трпињи 1943. године.

Основну школу похађао је у родном месту и Борову, средњу економску у Вуковару, а журналистику је студирао на Факултету политичких наука у

Београду.По завршетку студија новинарством

је почео да се бави у Осијеку. Радио је у Гласу Славоније и Радио Осијеку, где је био и главни и одговорни уредник. Био је дописник Радио Београда и загребачког Вечерњег листа из Осијека.

Почетком рата у Хрватској избегао је у Београд, где је од 1991. године до пензионисања радио у Информативној редакцији Радио Београда. Био је уредник у деску, пратио друштвена збивања, посебно положај радника и рад синдиката.

Такође, радио је у трпињској школи, предавао у осјечким гимназијама и политичкој школи, био члан политичких и новинарских руководстава општине Осијек и славнонско-барањске регије.

Поводом шездесете годишњице од оснивања фудбалског клуба Синђелић из Трпиње написао је монографију „Трпиња 60 година ногомета“. Аутор је књиге „Време и невреме“, а са Ђорђем

Прокићем коаутор је и две књиге „Трпиња – извори постојања“.

Био је дугогодишњи члан Удружења новинара Србије. По сопственој жељи сахрањен је у родној Трпињи.

Срђан СЕКУЛИЋ

24 16.12.2020. / ИЗВОР 257СПОРТ

НЕБОЈША ЈОЦИЋ СА ИРСКИМ К ЛУБОМ УЧЕСНИК ФУТСАЛ ЛИГЕ ШАМПИОНА

ФУДБАЛ ИГРА, ПРИЈАТЕЉЕ ПОМАЖЕ

Следећи 258. број Извора излази у среду 30. децембра 2020.Нову Хронику Славоније, Барање и западног Срема гледајте у петак 25. децембра на РТРС плус у 16:30,

у суботу 26. децембра на РТС-сат у 12:30 и у понедељак 28. децембра на РТВ 1 у 15:30

Рођени Пачетинац, Небојша Јоцић са навршених 18 година отиснуо се у Ирску, за бољим животом, као и већина младих људи који

су се одлучили на овакав потез. Поред жеље да пронађе посао и да створи потребне услове за нормалан живот, ни у новој средини није одустао од свог хобија, играња фудбала.

Небојша је као дечак почео да тренира за петлиће и пионире у свом матичном клубу, Слоги из Пачетина. У једној тада доброј генерацији младих фудбалера врло брзо је до изражаја дошао његов рад и таленат. Након неколико година почиње да игра за Вутекс Слогу, за селекцију пионира и кадета, а одавде одлази у Бијело Брдо где наступа за кадете и јуниоре БСК-а, а одиграо је и неколико утакмица за први тим овог клуба. Захваљујући својим играма наступао је и за јуниорску репрезентацију Вуковарско-сремске жупаније, а пре одласка у Ирску играо је за сениоре екипе Бобота-Аграр.

По доласку у Ирску врло брзо се активира у новој средини, у граду Дрогеда, где живи и ради, али и игра пре свега мали фудбал, док не одустаје ни од великог.

- У клубу Блу Меџик тренирам већ скоро три године и до сада смо освојили све могуће трофеје што се могло освојити у Ирској. То су две лиге, два лига купа и два државна купа. Пласирали смо

се два пута у прву рунду Лиге шампиона, прошле године у Грчкој, у групи од 4 екипе смо били трећи уз једну изгубљену и два нерешена резултата, а ове године УЕФА је одлучила да се од првог кола игра нокаут фаза и то само један сусрет, тако да смо поразом у Македонији испали одмах након прве утакмице – истакао је Јоцић.

Овај клуб основао је Пољак Пјотр Пивоварчик 2009. године и он је и данас на челу клуба. Такмиче се у Првој лиги Ирске, а играчи долазе из Пољске, Ирске, Бразила, Молдавије, Румуније, Литваније. Као прваци ирске футсал лиге остварили су право наступа у футсал Лиги шампиона која се, баш као и она у великом фудбалу, игра под окриљем европске куће фудбала, УЕФЕ. Већ другу годину за редом наступају у овом такмичењу, а завидне минуте уписао је и Небојша.

- Нажалост, крајем новембра изгубили смо у Скопљу 3:0 од шампиона Македоније,

екипе Шкупи. Када би се погледала званична статитистика после утакмице сви би се изненадили јер смо убедљиво били бољи, али једноставно лопта није хтела у гол. Јако је тешко и даље прихватити такав пораз. Одмах након жреба знали смо да су они једна добра и искусна екипа, али после часова и часова анализе заједно са новим тренером из Босне Синишом Шицаром, схватили смо да се може играти против њих и ми смо веровали у пролаз. Свима нам је жао што се нисмо могли максимално припремити јер нисмо имали никакву подршку од Фудбалског

савеза Ирске. Пре Македоније у дворани смо задњи пут били у јулу, а тренинге смо имали на уметној трави, вани због короне. Једноставно људе у савезу не занима футсал и то говори зашто Ирска нема репрезентацију у овом спорту – наглашава Небојша.

НЕ ЗАБОРАВЉА ПРИЈАТЕЉЕ И СВОЈ К ЛУБ

Поред малог фудбала, Небојша игра и велики фудбал за један локални клуб у нижој лиги, увек кад ухвати времена за то. Међутим, и у Ирској је пауза месецима због короне. За футсал се одлучио кад је схватио да је то једина шанса да се играју јаке европске утакмице што је сан сваког играча. Некако у периоду док се са екипом припремао за наступ у Лиги шампиона, ангажовао се у прикупљању средстава за Слогу из Пачетина.

- То је већ дуже време идеја нас Пачетинаца који смо овде, да се прикупи новац и помогне клубу, да купе потребну опрему, реквизите и слично. Договорили смо се да то урадимо, а својим резултатима повукли су нас и наши пријатељи, играчи Слоге, који су овако нешто заслужили што показује њихово место на табели. У овој акцији учествовали су људи из Ирске, Енглеске, Немачке, Данске који су сви бивши играчи Слоге или су пореклом из Пачетина – каже Јоцић.

Поред многих индивидуалних признања која је до сад добио у Ирској на разним такмичењима као најбољи стрелац и играч, Небојша заслужује и признање средине из које је потекао, а коју није заборавио.

Срђан СЕКУЛИЋ