Бiblioteka

MinutКwiga sto sedamnaesta

Ureðuje

Predrag Markoviñ

Oprema

Duãan Ãeviñ

Duãan Kovaåeviñ

Balkanskizmajevi

Balkanski ãpijunSveti Georgije ubiva aædahu

Beograd

2007.

Na koricama:

Kolaæ iz filmova Duãana Kovaåeviña

© „Stubovi kulture“, 2007.

BALKANSKI ÃPIJUN

LICA I LIÅNOSTI

ILIJA ÅVOROVIÑ, gazda kuñe, okuñnice, æene i ide-

je o slobodnom åoveku i slobodnoj zemqi.

DANICA ÅVOROVIÑ, Ilijina æena.

SOWA ÅVOROVIÑ, Ilijina kñerka.

ÐURA ÅVOROVIÑ, Ilijin brat blizanac.

PODSTANAR, Petar Markov Jakovqeviñ.

Pariski krojaå.

I ÅINII

PODSTANAR

DANICA ÅVOROVIÑ, PEDESETOGODIÃWA

DOMAÑICA, SEDI ZA KUHIWSKIM STOLOM,

QUÃTI KROMPIR I USPUT SLUÃA RADIO. VE-

ÅITO ZAMIÃQENA I ZABRINUTA, VEÅITO RA-

SEJANA ZBOG SILNIH BRIGA I PROBLEMA,

DAVNO OSTARELA, PRE VREMENA, ZAGLEDANA JE

U NEÃTO IZVAN MALE, TESKOBNE KUHIWE.

RADIO-SPIKER: ...Prelomna faza razvoja, koja

zahteva maksimalne napore i odricawa, u skladu sa

veñ donetim i opãteprihvañenim zakquåcima. U

tom kontekstu, kao ãto smo vas veñ obavestili,

osvrnuli su se mnogi delegati na juåeraãwoj sed-

nici, traæeñi da se svi zacrtani planovi realizu-

ju u granicama i okvirima dogovorenih rokova. Na-

glaãeno je i otvoreno reåeno: izuzetaka neñe biti!

Uzevãi reå, zemqoradnik Milivoje Krstiñ za-

kquåio je svoje spontano izlagawe reåima: „Selo

ñe da pomogne grad, ako grad samo malo obrati pa-

æwe na selo, jer 800000 nezaposlenih hranimo mi,

a ne gradska administracija.” U daqim referati-

ma posebna paæwa bila je posveñena „polaznim

osnovama dugoroånog programa ekonomske stabili-

zacije”. Na kraju duge i iscrpqujuñe sednice, svi

su se sloæili da se reãewe postojeñih problema

7

mora traæiti u radu, a ne u priåama i sastanåewi-

ma. Samo tako moæemo ostvariti plan donet na ni-

vou ranijih zakquåaka.

Dragi sluãaoci, u nastavku programa sluãañe-

mo muziku za igru, u emisiji „Muzika vaãe mlado-

sti”.

(Sa prvim taktovima argentinskog tanga, na ula-

znim vratima odjeknu zvono. Danica ostavqa krompir,

izlazi u hodnik... Vraña se prateñi muæa — Iliju Åvo-

roviña, åoveka u godinama, krupnog, snaænog, pleña-

tog... Åovek je zadihan, kao da je danima tråao; osla-

wa se na jedinu fotequ, u uglu prostorije, pokraj

åiviluka, briãe ãakom oznojeno åelo, nogama skida ci-

pele... Prislawa desnu ruku na grudi, kao da pridræa-

va srce. Nervira ga „muzika za igru”; odlazi i iskqu-

åuje radio. Vadi kutiju cigareta i ãibice. Nervozno,

uznemireno pripaquje duvan. Konaåno, æena se usudi da

ga upita.).

DANICA: Zaãto su te zvali?

(Ilija ñuti. Otresa pepeo, nervozno, visoko iz-

nad pepeqare, podvlaåi prstima brkove.)

DANICA: Jesu te zvali zbog...

ILIJA: Zbog åega?

DANICA: Pa, rekô si, moæda proveravaju...

(Ilija je gleda, vrti glavom.)

ILIJA: U grob ñeã me oterati... Je l’ onaj kod ku-

ñe?

DANICA: Ko?

ILIJA: Moj pokojni ñaña! Podstanar?

DANICA: Nije.

8

ILIJA: ‘De je?

DANICA: Ne znam. Otiãô je jutros, nije se

vrañ’o... Ãta je bilo?

ILIJA: Niãta... Tek ñe biti.

(Æena se nekako smawi, skupi i sede, gledajuñi za-

brinutog muæa.)

DANICA: Zaãto su te zvali?

ILIJA: Zbog wega.

DANICA: Zbog wega?

(Danica se pomera na stolici, ne zna ãta bi i

kako bi daqe razgovarala.)

ILIJA: Ma, ja sam budala... Velika budala... Je-

sam ti govorio da nam nije potreban podstanar? Je-

sam li?! Åujeã li ãta te pitam?

DANICA: Jesi.

ILIJA: Jesam, jesam, sto puta sam ti rekao, al’ si

ti navaqivala kô da smo gladni, bosi i goli. Kô da

nam æivot zavisi od piãqivi’ deve’sto ‘iqada: „Da

izdamo sobu, da izdamo sobu...” I izdala si, ali ne so-

bu — veñ mene. Mene si izdala!

(Æena uplaãeno, zaprepaãñeno gleda izbezumqe-

nog åoveka. Posmatra ga kao da ga prvi put vidi. Dok

govori, Ilija „podvlaåi” vaæne reåi udarcima ãake

po stolu. Tako i sad åini.)

ILIJA: Neñe mene niko da sluãa! Ja se u ovoj ku-

ñi posledwi pitam. Sve mora da mi se olupa o gla-

vu. Ceo æivot sam ti govorio ãta treba, a ãta ne

treba da se radi!

DANICA: Pobogu, Ilija...

9

ILIJA: Neñeã da me sluãaã, pa to ti je! Znaã

li ti ãta je taj åovek?

DANICA: Po zanimawu?

ILIJA: Po svemu.

DANICA: Kako... Po svemu?

ILIJA: Lepo — po svemu. Ko je taj åovek?

DANICA: Pa, rekô je da je studirô neki fakultet

i da je pre dvadeset godina otiãô u Francusku. Ta-

mo je radio ko krojaå, brat mu vodi neki ãnajder-

ski salon. To sam åula od Sowe. Sad se, veli, vra-

tio privremeno, ako moæe za stalno. ‘Oñe da otvori

radwu...

ILIJA: Da. I?

DANICA: Ãta... i?

ILIJA: Pa, ko je? Ãta sad radi, åime se bavi,

od åega æivi?

DANICA: Otkud ja znam? On ne priåa, ja ga ne pi-

tam. Viðam ga jednom nedeqno. Poãteno plaña...

ILIJA: Poãteno plaña? Je li, bogati?! Poãte-

no plaña?

DANICA: Jeste.

ILIJA: A odakle mu pare? Odakle nam to „po-

ãteno plaña”? Nije ti bilo sumwivo ãto ne radi,

veñ osam meseci, a razbacuje se parama i æivi kao

ostali svet, koji crnåi i dirinåi. Nisi se nikad

zapitala: ko ga to plaña da æivi?

DANICA: Ilija, molim te, reci o åemu se radi?

ILIJA: Taj åovek, taj Petar Markov Jakovqeviñ,

taj naã troimeni podstanar je jedan gadan i opasan

10

åovek! Milicija ga dræi na oku veñ duæe vreme.

Mene su zvali da pitaju ãta znam o wemu: „Kada je

doãao, ãta radi, ãta priåa, ko ga poseñuje, da li

ima puno prijateqa...”

DANICA: S kim si to razgovarao?

ILIJA: S jednim inspektorom. Rekô mi je da sve

s’vatim kao „informativni razgovor”, ali znam ja

ãta to znaåi „informativni razgovor”.

DANICA: Je l’ ti inspektor rekô da je „opasan

åovek”?

ILIJA: Nije.

DANICA: Pa, kako onda znaã da jeste?

(Ilija gleda æenu, steæe vilice, pomera se, naj-

radije bi je udario.)

ILIJA: Zaãto su me zvali i raspitivali se?!

Bilo im ñef da me zovu?! Kad se milicija intere-

sovala za obiånog i poãtenog åoveka!

(Æena bojaæqivo ustade, udaqi se od razbesnelog

muæa.)

DANICA: Pa... niãta, åim se vrati, dañemo mu

otkaz. Nek se pakuje i odmah gubi.

ILIJA: Rekô sam ja inspektoru da ñu ga najuri-

ti, al’ me on upozorio da ne diæem paniku i ne pra-

vim guævu. Veli, on je za wih „samo pod indicija-

ma”... A ja znam ãta to znaåi „pod indicijama”.

DANICA: Svaãta...

ILIJA: Sigurno je, gospodin, neãto, tamo u

Francuskoj, radio protiv naãe dræave. Da je lopu-

æa ili obiåan kriminalac, veñ bi oni wega ãåe-

pali.

11

DANICA: To ti je inspektor rêkô?

ILIJA: Nije, al’ za to ne treba velika pamet... Bio

je on meni sumwiv od poåetka: samo ñuti, navlaåi cr-

no platno na prozore, dovodi neke bradate tipove,

izlazi i ãeta noñu kad ceo svet spava, gori svetlo,

do dva-tri po ponoñi, zakquåava se, nestaje po neko-

liko dana...

DANICA: Jesi pitao inspektora da l’ je opasan?

ILIJA: Jesam.

DANICA: I, ãta je reko?

ILIJA: Niãta odreðeno. Veli: „Niko nije opa-

san dok se ne dokaæe da jeste.” Sjajni su mu odgovo-

ri... Kad mi reåe: „Kod vas stanuje taj i taj”, mene

samo ovuda preseåe.

DANICA: Nisi rekô da si sråani bolesnik?

ILIJA: Ti nisi normalna! Nije me zvao na le-

karski pregled... Onda ga ja pitam: druæe, ãta ja da

radim dok se ne dokaæe da je opasan? U tom perio-

du on moæe svaãta da uradi. „Neñe”, veli, „to je na-

ãa briga.” Mislim se: vaãa briga preko moji’ le-

ða...

DANICA: Ãta te je joã pitao?

ILIJA: Niãta viãe. Zamolio me da o naãem

razgovoru nikom niãta ne priåam. Ako se bude se-

lio ili iãô na duæi put, da ga obavestim... Meðu-

tim, onda ja wega pitam, jer vidim da nije rekô sve

ãto misli: druæe, sumwate li vi i na mene? Vi

znate da sam ja odleæô dve godine... Ne znam’, veli,

a na stolu mu ovolika, plava fascikla, sa nekoli-

ko krugova od ãoqica kafe. Moj predmet, sigurno.

12

DANICA: Kak’o ti je to pitawe? Zaãto bi ti bio

sumwiv?

ILIJA: Kak’o mi je pitawe?! Jesmo ga primili

u naãu kuñu? Jesmo! Jesmo ga åuvali osam meseci?

DANICA: Nismo ga åuvali.

ILIJA: Ne, nego smo ga mi prijavili! Otkud oni

znaju da mi ne znamo ãta ovaj radi? Zaãto je doãôbaã kod nas?

DANICA: Po oglasu. Mogô je da doðe ko ‘oñe.

ILIJA: Mogô je da doðe ko ‘oñe, a doãô je baã on!

Ãto nije doãô neki poãten åovek?

DANICA: Kako moæeã da znaã ko je i ãta je kad

se prvi put pojavi na vratima?

ILIJA: To mi znamo, da smo ga primili bez pla-

na i dogovora, a znaju li oni? Zato sam i pitô, ‘oñu

mirno da spavam. Dosta je meni...

DANICA: I, ãta ti je rekô?

ILIJA: Nasmejô se. A ja znam ãta to znaåi kad se

oni nasmeju. U poåetku im je sve smeãno, a na kra-

ju æalosno. To mi je poznato.

DANICA: Boæe, Ilija, kak’e ti veze imaã s tim

åovekom? Nisi ga znao, nisi ga ranije við’o, bio si

jednom u inostranstvu, u Rumuniji...

ILIJA: Onda me ponudio kafom i cigaretom. Kad

sam se smirio, malo smo ñaskali. Veli, kô da ne zna:

„Kad ste zaradili te dve godine?” „Åetr’es’ devete.

Osmog septembra åetr’es’ devete.” „A ãto?” I ispri-

åam mu ceo sluåaj, a on sluãa i pravi se da niãta ne

zna... Ne bi åovek rekô da je inspektor: moderno ob-

uåen, svetlo odelo, ãarena koãuqa, duæa kosa. One,

13

iz mog vremena, mogô si da prepoznaã na pet kilo-

metara. To im bila taktika, da i’ se svi plaãe. Åim

ga vidiã, znaã ko je. Ovi opet idu u drugu krajnost:

åim ga vidiã, ne znaã ko je. Ovako izgleda da i’ ima

viãe... Pita: „Kako izlazite nakraj s ovim posku-

pqewima?” „Odliåno”, kaæem ja, „pri’vatili smo

stabilizaciju, to nam je sad svetiwa.” Mislim se,

nisam ja xabe leæô dve godine... Ispratio me do iz-

laza. U hodniku joã, kao sluåajno, pita: „Zovu li ga

åesto iz Pariza?” „Dosad ga nisu zvali...”

DANICA: Kako nisu? Zvali su ga.

ILIJA: Kad?

DANICA: Nekoliko puta.

ILIJA: Ãto mi to nisi rekla?

DANICA: A ãto je to vaæno?

ILIJA: Ãto je vaæno?! Ako oni znaju da su ga

zvali, a ja rekô da nisu, onda ispada da ga ja prikri-

vam, da laæem. Sunce li ti æarko, ti nisi normal-

na. Na robiju ñeã me oterati...

(Ilija dolazi do telefona, diæe sluãalicu, okreñe

brojeve.)

ILIJA: Halo... Molim vas druga Draæiña... Da...

Je l’ to drug Draæiñ? Druæe inspektore, ja sam ju-

tros bio kod vas na pregledu... na razgovoru, izvi-

nite, åesto idem na preglede... Pa, ovaj, ja sam vam

rekô da ovog... znate o kome je reå... da ga nisu zvali

iz Pariza, a sad mi æena reåe, ja nisam znao — ona

je mislila da to nije vaæno — zvali su ga nekoliko

puta... Molim? Da, da... Naravno... Do viðewa...

14

(Polako, nezadovoqno, spusti sluãalicu.)

DANICA: Ãta je rekô?

ILIJA: Da se ne uznemiravam, da ga ne zovem, on

ñe mene zvati ako neãto treba... Veli: „Naã je raz-

govor bio samo informativan...” Lako je wemu da

bude smiren kad zlikovac nije pod wegovim kro-

vom...

DANICA: Nemoj se nervirati, molim te, pozli-

ñe ti. Ajde, sedi... Vode qudi raåuna da ne upadne

neka banda, kô oni ãto su ‘teli da diæu pruge i mo-

stove... Ti odma’ misliã najgore.

ILIJA: Kad si mu posledwi put spremala sobu?

DANICA: Juåe.

ILIJA: Ãta ima od stvari?

DANICA: Niãta naroåito. Malo robe, jedan ko-

fer, neke kwige... Ne moæe åovek da kaæe, uredan je.

ILIJA: Daj kquå.

DANICA: Ãta ñe ti?

ILIJA: Daj kquå!

(Æena iz kredenca uzima kquå i predaje ga muæu,

koji prilazi prozoru, razgrñe zavese.)

ILIJA: Stani ovde, gledaj da ne naiðe.

(Ilija brzo otkquåa bravu na vratima podstanarove

sobe. Ulazi... Æena viri kroz prozor... Åovek se vraña, nosi

poveñi kofer; spuãta ga na sto, otvara, vadi stvari... Za-

gleda svaki predmet, okreñe, odmerava, prouåava... Prelis-

tava neki åasopis... Uzima malu kutiju.)

ILIJA: „Petit pakuet”... Neki lekovi.

DANICA: To mu brat ãaqe svakog meseca. On je

ãeñeraã.

15

ILIJA: „Ne podleæe carinskom pregledu”...

Rekô ti je da je ãeñeraã?

DANICA: Sowi je rekô.

(U pregradi kofera Ilija pronalazi ãtednu kwi-

æicu. Prelistava je... Osmehuje se, vrti glavom.)

ILIJA: Koliko imamo para na ãtednoj kwiæi-

ci?

DANICA: Odakle nam?

ILIJA: A znaã koliko on ima: sto åetrdeset dve

hiqade dolara... To ti je, ovako, puta pet... sto puta

pet... pet stotina, pet puta — oko osam stotina mi-

liona. A na crno — milijarda.

DANICA: Pa, radio je dvadeset godina...

ILIJA: Radio je dvadeset godina?! Koliko sam ja

radio? Ceo æivot!

DANICA: Tamo se dobro plaña.

ILIJA: Gde tamo?! Ti misliã da je ovo steåeno

radom. Francuzi plañali naãeg krpiguza dolarima!

(Spoqa se oglasi brujawe motora. Ilija priðe

prozoru.)

ILIJA: Jesu ga i ranije dovozili kolima?

DANICA: Jesu.

(Ilija brzo vrati stvari u kofer, zatvara ga i

odnosi u podstanarovu sobu... Vraña se, zakquåava vra-

ta. Prilazi prozoru.)

ILIJA: Stavi kafu... Wemu bez ãeñera... Ima on

ovde svoje qude... Znaã li zaãto je doãô da stanuje

kod nas? Zato ãto nam je kuña izvan centra, nije na

oku... Pred wim, kao i dosad: lepo, mirno i quba-

zno... Nemoj sluåajno neãto da laneã.

16

(Ilija otvara ulazna vrata. Poziva podstanara,

koji je poãao, oko kuñe, prema svom „zasebnom ulazu”.)

ILIJA: Druæe Jakovqeviñu! Dobar dan... Svra-

tite malo... Aj’te, nismo se videli mesec dana...

Aj’te, aj’te...

(Ilija u sobu propuãta koãtuwavog, visokog åove-

ka. Podstanar se smeãka, popravqa naoåare na kuka-

stom nosu, zbuweno se osvrñe. Domañin ponudi stoli-

cu.)

ILIJA: Sedite... Nema vas da svratite.

PODSTANAR: Hvala. Znate, æurim... Åeka me...

ILIJA: Popi’te kafu... Ja baã, malopre, kaæem

æeni: Ovaj Jakovqeviñ kao da nas izbegava. Nikako

da svrati...

PODSTANAR: Pobogu, gospodine Åvoroviñu. Kod

vas mi je baã prijatno. Nego, imam neke guæve po-

sledwih dana.

(Ilija pogleda æenu, koja je htela neãto da kaæe.)

ILIJA: Kako vaãa bolest? Sowa nam je priåa-

la...

PODSTANAR: Odliåno. Bolest je odliåno. Jedi-

no me ona sluæi dobro, sve ostalo ide kako ne tre-

ba... Vaãe srce?

ILIJA: Kuca, da kucnem... Inaåe, kako posao?

PODSTANAR: Nikako. Ãetaju me od komisije do

komisije, od vrata do vrata, od ãaltera do ãaltera.

Po ceo dan skupqam neke potvrde i uverewa, ispi-

sujem molbe, åekam sekretare. Neki dan mi je doãlo

da sve ostavim i da se vratim. Znate, ovo je nemogu-

ñe ãta se kod nas radi. Svi obeñavaju, a niko ni-

17

ãta ne radi... Da mi bar kaæu — ne moæe, ja bih re-

kao: u redu, do viðewa, i vratio bih se. Ovako: „Vi-

deñemo, biñe-biñe, bez brige, samo da se usvoji,

svratite sledeñeg meseca.” Verujte mi, sve mogu da

podnesem, izuzev uniãtavawa qudskog dostojanstva.

ILIJA: A, u åemu je problem? Moæda bismo vam

mogli pomoñi.

(Podstanar se osmehnu, izvadi novåanik i iz nov-

åanika poveñi papir.)

PODSTANAR: Ima ravno devet meseci kako su mi

obeñali poslovni prostor na Banovom brdu. Sve je

bilo u redu, ja javio bratu da spakuje moje maãine i

spremi ih za transport, ovde angaæovao projektante

i majstore, kad, pre nekoliko dana, sve palo u vodu.

Vele, prema urbanistiåkom planu, taj prostor je na-

mewen za prodavnicu. „Prodavnica je, druæe, preåa

od ãnajderskog salona.” „Jeste”, kaæem ja, „ali ste

mi to morali reñi pre devet meseci.” Boæe, kad ni-

sam pao u komu. Mislim da mi je ãeñer bio preko

trista... Strañio sam godinu dana jureñi i moleñi

oliwale sluæbenike.

(Danica zaobiðe pleñatog muæa, sede naspram

Podstanara i poåe qutito da govori.)

DANICA: Nije to niãta. Pa, je l’ znate vi da smo

nas dvoje åekali stan preko dvadeset godina. Dva-

deset godina smo trebali da se uselimo „na prole-

ñe”. Stanovali smo, åekajuñi to proleñe, bukvalno

po ãupama i podrumima. Wegova jedna plata, ñer-

ka ðak, pa student...

18

ILIJA: Danice, mi smo naã problem reãili.

Daj tu kafu, åovek æuri.

DANICA: Kako smo reãili? Reãili smo tako

ãto si ti postô sråani bolesnik, a ja dobila reuma-

tizam, ãto smo u dugovima do guãe za ovu kuñu. Æiv-

ot smo u ovo strañili... Izvolite, bez ãeñera... Ovo

nije kuña, ovo je grobnica.

ILIJA: Danice...

DANICA: Samo joã neãto da vam kaæem: i taman

smo reãili problem stanovawa, kad ñerka diplo-

mirala za zubnog lekara, i bez posla veñ peta godi-

na. Odrasla devojka, pred udaju, namuåila se kô Is-

us uåeñi, nema dinara. Narod krezub, svaki drugi

ima dva zuba u ustima, spadamo, ona mi priåa, po po-

kvarenosti meðu prve u Evropi, a za zubare nema me-

sta i posla. Zato imamo sto hiqada politiåara...

ILIJA: Ima posla! Za wu je bilo posla! Nisu

krivi politiåari...

DANICA: Gde, bre, ima? Je l’ konkurisala åe-

tr’es’ ãest puta. Imam ovoliku gomilu duplikata

molbi i æalbi.

ILIJA: Neñe, gospoðica, iz Beograda. Jesu ‘te-

li da je prime u Gorwem Rakovcu?

DANICA: Je l’ znate vi, gospodine, ‘de je taj Gor-

wi Rakovac?

Podstanar: Ne znam.

DANICA: Sad ste åuli i nikad viãe. Gorwi Ra-

kovac je udaqen sto kilometara od Doweg Rakovca.

To vam je mesto gde jednom nedeqno svawiva, a dva

puta dnevno smrkava.

19

ILIJA: Danice...

DANICA: Ona je roðena u Beogradu, ovde joj je

mladiñ, ovde su joj roditeqi, prijateqi. Nek tamo

ide onaj ko je odande doãô, nek popravqa zube ocu

i majci. Moja ñerka ñe da popravqa meni, ovde, a ti

idi u Gorwi Rakovac kod zubara. Misliã da deca

buxovana åekaju na zaposlewe. Wima prvo obezbe-

de posô, pa i’ tek onda prave.

ILIJA: Danice...

DANICA: ‘Oñeã da kaæeã da to nije istina? Na-

rod sve zna, ali se pravi da ne zna, a i oni gore zna-

ju da narod zna, ali se prave kao da ne znaju, pa se

svi tako pravimo, samo da bude mir.

ILIJA: Izvinite, ona je slaba sa æivcima. Woj

su, za vreme rata...

(Spoqa se oglasi automobilska sirena. Podsta-

nar se prenu, osvrte, ustade. Neprijatno mu je ãto je

izazvao svaðu.)

PODSTANAR: Gospoðo, nemojte se nervirati, ni-

ãta ne pomaæe. Hvala vam na kafi... Ja zaboravio

na prijateqa u kolima. Do viðewa.

ILIJA: Pa, svratite. Bilo nam je drago.

(Podstanar napusti kuñu... Ilija se vraña,

prilazi æeni, hvata je za ramena; govori besno, ti-

ho, siktavo.)

ILIJA: Glupaåo jedna, ãta to priåaã? Zar ne

vidiã da nas provocira i ispituje. Ãta lajeã kad

te niko niãta ne pita?

DANICA: Ãta sam rekla ãto nije istina?

ILIJA: Zaveæi. Prekini. Ti znaã ãta je istina.

20

DANICA: Znam.

ILIJA: Jebem li ti sunce æarko, samo da te joã

jednom åujem. Ima ko je plañen i zaduæen za istinu.

Nisi ti pozvana da...

(U podstanarovoj sobi se zaåuãe koraci i pome-

rawe stvari... Ilija priðe vratima, osluãkuje, sagi-

we se i viri kroz kquåaonicu... Æena sedi za sto, va-

di maramicu iz xepa na keceqi... Ilija naglo ustade,

osvrñe se, pipa po xepovima sakoa.)

ILIJA: ‘De su mi kquåevi od „moskviåa”?

DANICA: Eno i’... ‘De ñeã?

ILIJA: Idem da vidim ãta to radi. Meni je

naãô da priåa o „ãnajderskom salonu na Banovom

brdu”. Misli da sam vesla sisô. O ovome nikom ni

reåi: ni Sowi, ni bratu Ðuri. Nikom.

(Spoqa se zaåu udaqavawe prvih kola. Ilija is-

tråa. Ubrzo se zaåu odlazak drugog, prateñeg automo-

bila... Æena nepomiåno sedi za stolom.)

IIII

ILIJIN PRVI „RADNI” DAN

Sowa — kñerka, blizu tridesete, ruåa i priåa

preko zalogaja. Raspoloæena, ustreptala, nasmejana.

Æeli da kaæe sve odjednom.

SOWA: ... Onda me pozove doktor Boãkoviñ i

kaæe: „Sve ñe biti u redu, ako ta baba-doktorka opet

ne poludi.” Iãla je dosad pet puta u penziju. Ja on-

da... povezem Dragana, pa sa Boãkoviñem i wegovom

21

æenom na veåeru. Tu se ustanovi da su Boãkoviñ i

Draganov ujak, iz Kruãevca, braña od nekih teta-

ka... Usput, ovaj moj obeña da ñe doneti Boãkoviñu,

iz Libije, delove za kola.

DANICA: Ãta ti je sluåajnost. Da proãle nede-

qe niste iãli kod wegovih na slavu...

SOWA: Ne bi bilo niãta. Joã ja zanovetala, ni-

je mi se iãlo... Te veåeri mi Boãkoviñ obeñao po-

sao, ali, ja mislila, doktor malo popio pa obeñava

svaãta... Prosto ne mogu da verujem...

DANICA: Uzmi kajmaka... A ja se, jutros, posva-

ðala sa ocem. Nismo spomiwali zaposlewe dve go-

dine, i baã danas, kô da sam predoseñala... Da ti

pravo kaæem, ni ja ne verujem. Dok te ne vidim u

mantilu, sa onim ovde... Doktorka Åvoroviñ...

(Kñerka se smeje, ustaje i åvrsto grli majku.)

SOWA: To je tebi najvaænije? A? To tu... Je li?

DANICA: Pusti me... Ne mogu... Sowa, molim

te...

(Danica okreñe glavu, rukama skriva lice. Kñer-

ka je i daqe grli, igra se i ãali sa majkom.)

SOWA: Taåno sam znala ãta ñe biti: pola sata

veseqa, a onda pola sata plakawa.

DANICA: Kad sam mogla da plaåem ãto ne ra-

diã... mogu i sad... Tom Boãkoviñu da se oduæite.

Nek Dragan donese neãto i wegovoj æeni.

SOWA: Æao mi je ãto sam se zaposlila preko

veze, ali ãta mogu, to je danas, redovan put... U ne-

dequ vas vodimo na ruåak. Biñe i Draganovi rodi-

teqi. Red je da se upoznate.

22

DANICA: Znamo se veñ åetiri godine, preko tele-

fona. Sad samo da se vidimo... Je li, je l’ neãto spre-

mate?

SOWA: Videñemo.

DANICA: Moæete da stanujete kod nas. Imate za-

seban deo. Podstanaru ñemo dati otkaz...

(U dvoriãtu zabruja automobil. Danica priðe

prozoru, pogleda.)

DANICA: Evo oca. Nemoj mu odma’ reñi, ‘oñu ma-

lo da mu vadim mast za ono jutros. Opet je spomiwôGorwi Rakovac...

(Ulazi Ilija, praãwav, izguævan, ugruvan — je-

dva stoji. Æena i kñerka pritråaãe, pomaæu mu da

doðe do foteqe... Åovek se svali.)

DANICA: Je l’ srce?

SOWA: Tata, ãta ti je? Srce?

ILIJA: Nije niãta... Pao sam... Malo sam se ugru-

vô.

DANICA: ‘De si pao?

ILIJA: Na zemqu. ‘De sam pao... Ajde, ãta me gle-

date kô neko åudo... Daj mi rakiju... Nije mi niãta...

(Zadiæe nogavicu, gleda povreðeno koleno... Da-

nica donosi flaãu rakije i tri åaãice. Naliva pi-

ñe.)

SOWA: Mama, da mu kaæem, biñe mu lakãe.

DANICA: U æivotu sam popila jednu rakiju, na

naãoj svadbi, kad me on naterô. Sad ñu da popijem

samovoqno. Æiveli.

ILIJA: Ãta je danas? Trideset godina braka?

DANICA: Za to ne bi’ pila.

23

ILIJA: Ãta je onda? Je l’ pijemo ãto sam ja pao?

SOWA: Zaposlila sam se.

(Ilija posmatra kñerku, kao da mu je saopãtila

nemoguñu ili nerazumqivu vest. Dugo ñuti, netremice

je gleda.)

ILIJA: Zaposlila si se?

SOWA: Da. Zaposlila sam se. Od ponedeqka po-

åiwem da radim. Ãta je, tata, ãta me tako gledaã?

Zaposlila sam se, stvarno sam se zaposlila.

(Otac ustade, pruæi ruku, zbuweno åestita, za-

tim izvadi novåanik i iz wega 1000 dinara.)

ILIJA: Evo, da åastiã... Nisam primio platu...

A ti, danas, pred onim åovekom, priåaã li pri-

åaã. Je l’ sad vidiã da je bilo boqe da si ñutala?

Sowa, dete, nek ti je sa sreñom. Æivela mi.

SOWA: Mogu li da uzmem kola?

ILIJA: Uzmi. Pazi kako voziã, sve je viãe lu-

daka koji prolaze kroz crveno.

(Kñerka kupi svoje stvari.)

SOWA: Tata, ãto ne prodaã „moskviå”? Guta

benzin kô ðavo.

ILIJA: A ãta da kupim? Koja su kola boqa?

(Sowa poqubi majku.)

DANICA: Kad ñeã se vratiti?

SOWA: Kad se vratim. Sad sam, ãto bi se reklo

— „svoj åovek”. Zdravo, tata.

(Devojka napusti kuñu. U dvoriãtu se prvo zaåu

rad motora, a zatim udaqavawe kola... Ilija nali se-

bi joã jednu rakiju. Nogama skida zaãnirane cipele,

popuãta kravatu.)

24

ILIJA: Je l’ istina da se zaposlila il’ mi po-

novo uze pare na brzinu?

DANICA: Istina, hvala Bogu.

ILIJA: Pa, onda, uzdravqe... I meni neãto le-

po da se desi.

(Ilija ispi rakiju. Ostatak, nekoliko kapi, po-

li po udarenom kolenu. Æena ga zabrinuto posmatra.)

DANICA: Ãta je bilo, Ilija?

ILIJA: Ñuti, niãta me ne pitaj... Je l’ se on-

aj vratio?

DANICA: Nije. Gde si nastradô?

ILIJA: Na Dorñolu.

(Ustaje, vadi iz xepa papiriñ. Prilazi telefo-

nu, podiæe sluãalicu, okreñe brojåanik.)

ILIJA: Alo... Molim vas, inspektora Draæiña...

Jeste... Da... Alo... Druæe inspektore, ovde Ilija Åvo-

roviñ. Ja sam jutros bio kod vas, u vezi onog... Da...

Pa, znate, on je pre sat vremena imô sastanak u Zmaj-

Jovinoj. Wih petorica. Mewali su dolare i marke,

i neke planove... Sluåajno sam ih vidô... Da... Pa, zna-

te, nije mi svejedno. Stanuje kod mene... Da... Narav-

no... Do viðewa.

(Besno spusti sluãalicu.)

ILIJA: Zlikovci im vrãqaju ispred nosa, me-

waju strane pare i planove, u centru grada, a on sa-

mo ponavqa: „Bez brige, bez brige.” Jebe se wemu

ãto ovaj stanuje pod mojim krovom... Trebala si da

vidiã kako izgledaju: sve sam zlikovac, razbojnik

i ubica. Spustili roletne usred bela dana, okupi-

li se oko stola, povadili sveæweve novåanica i

25

neke papire, neke planove, zakquåali sva vrata, za-

mandalili kapiju. Je l’ se tako sastaju prijateqi,

poãteni i åestiti qudi?

DANICA: Kako si sve to vidô?

ILIJA: Lepo: preskoåio sam zid iz susednog

dvoriãta, popeo se na balkon, uz gromobran...

DANICA: Crni Ilija, pa jes’ ti normalan?

ILIJA: Nisam! Nisam, kad o tome moram ja da

brinem! Bolelo bi me dupe ãta rade, gde se sastaju

i ãta planiraju da ovaj razbojnik ne stanuje u mojoj

kuñi! Treba sutra da mi se ime vuåe po novinama,

kad objave da se ovde krio i odavde pravio plano-

ve... A on sve organizuje. Ostali ga gledaju kô boga.

On priåa, on objaãwava i nareðuje, ostali sede i

ñute.

DANICA: Smiri se... Ilija, åoveåe... ‘Oñeã

lek...

ILIJA: Æiveo sam poãteno, i umreñu kô po-

ãten åovek. Neñe mi on na kraju æivot zasrati.

Treba qudi da se osvrñu za mnom, da pokazuju prstom

na mene... On je poslat iz inostranstva da organi-

zuje neprijateqske grupe. Donô je pare da kupuje i

podmiñuje qude. To ãto otvara krojaåku radwu, to

nek priåa svom pokojnom ocu!

DANICA: Ãta ti je s nogom? Da nisi neãto po-

lomio?

ILIJA: Nisam... Pao sam, kad sam silazio. Gro-

mobran popustio. Sva sreña da je ispod bila aleja s

cveñem. Da sam pao na beton... Zapisao sam im sva

kola. A wi’ bi’ mogô da prepoznam meðu milion.

26

Bio i jedan crnac. Meðunarodna banda... Kad su iz-

lazili, sve jedan po jedan. Ovaj naã zakquåô kapi-

ju. Ovde se skriva, mi smo mu jataci, a iz one kuñe

organizuje akcije.

DANICA: ‘Oñeã da ruåaã?

ILIJA: Ãto pitaã? Moæda nisam zasluæio...

Nanu li im jebem, pa ne znaju oni na koga su udari-

li. Preseãñe im majåino mleko kad su se setili da

moju kuñu izaberu za skloniãte...

(Æena iznosi hleb. Ilija lomi koricu, grize je i qu-

tito ævañe. Vrti glavom, nastavqajuñi pretwe u

sebi.)

27