УВОД

Медији играју значајну улогу у данашњем друштву обезбеђујући, на различите

начине, широк опсег информација. Они снажно утичу на ставове у заједници, на веровања

и понашање, и играју виталну улогу у политици, економији и друштвеној пракси.

Медији продиру у све сфере друштва - у политику, економију, културу, науку,

спорт, свакодневни живот. Они свугде имају посла и не делују само на осећања и

мишљења људи. Они демонстрирају власт над њима, и то диктаторску власт. Ова власт се

остварује различитим каналима. Средства масовних комуникација постају све више

информативна и формативна. Мноштво информација захтевало је прилагођавање и

селекцију, што је омогућавало и манипулацију. Информација је, наједанпут, у пуном

смислу, постала темељ социјалне моћи. У ситуацији изложености на милост и немилост

деперсонализованим информацијама, појединац почиње тражити ослонац у другоме,

некога, ко може бити ослонац у контрадикторном свету са којим је суочен. Он постаје све

зависнији од медија и информације коју од њих добија. иако су те информације

секундарне, оне за њега постају примарне и основне.

Свет за појединца није више само његова породица и територија; он је наједанпут

постао грађанин света, али са личношћу која је још увек примерна ужим локалним

оквирима. Смисао се тражи и налази у ономе што дају други, а појединац постаје

манипулативни објект.

Медији се често називају "четврта сила" у држави (поред егзекутивне,

легислативне и јурисдиктивне), а модерне демократије се називају "медијске

демократије". слободно мишљење и слободно изражавање мишљења у уској вези са

слободом окупљања и слободом уједињавања, као и са слободом штампе и електронских

медија. Ове слободе своју политичку тежину и значење добивају чињеницом да се без њих

не би могло реализовати право слободног образовања јавног мишљења. Јер, појединац не

може ни у ком случају деловати само као појединац, он у првом реду не може свом

1

мишљену дати неку тежину нити га може изразити, тзв. пропагандом "од уста до уста".

Његово мишљење постаје политичко, само ако он искористи летке, новине, радио и

телевизију да би то своје мишљење представио широј јавности.

У модерним државама без овог инструмента масовне комуникације не може се

уопште водити политичка расправа. Тако да индивидуално право да се учествује у

процесу образовања јавног мишљења следи и настојање да се средства масовне

комуникације држе што даље од државног утицаја.

Већ дуго времена медији нису само посредници који преносе неки садржај, већ су

заправо оформили властиту социјалну средину и постали део нашег властитог природно-

уметничког окружења. Они су пријатељи, непријатељи, обожавани, омражени... о њима

причамо као да су људи, дајемо им надимке; они нас узнемиравају, љуте, према њима смо

пристојни... Од њих очекујемо јако пуно, преносе нам неко знање, представљају забаву.

2

1.0 МЕДИЈИ

Медији су термин који се користи да би се означиле оне структуре у друштву које

постоје да би комуницирале са широм јавношћу. Термин медији се почео користити 1920

тих година са проширењем присуства радија и новина које су те деценије почеле да

достижу далеко већу јавност (на државним нивоима). Негативне конотације медија се

вежу углавном за стварајње културе друштвеног истомишљеништва у којима групе у

друштву постају више подлежне медијским манипулацијама.

Није потребан научни приступ теми медија, а да би се открила њихова изузетно

велика улога не само у представљању облика манипулације већ у готово сваком аспекту

наших свакодневних живота. Многи теоретичари медија бавили су се разним питањима

везаним за ту тему, но најчешће наилазимо на теме критике медија.1 Масовне

комуникације, масовно друштво те концепт популарне културе који је уз то везан

проучавају се у друштвеним и хуманистичким наукама већ деценијама. Стога ћемо овде

настојати да објаснимо улогу медија односно промене које они евентуално изазивају у

подручју културе, и свести једног друштва.

Сваки медиј има своју специфичну снагу односно предности и ограничења у

оквиру којих делује. Када говоримо о употреби медија у подручју културе, најчешће

помишљамо на коришћење њихових маркетиншких могућности. Тако 'класичне' методе

маркетинга користе уобичајене медије као што су телевизија, радио, часописи, новине,

плакати, огласи, брошуре. Сваки од споменутих медија има своје добре и лоше стране које

треба узети у обзир. Ту су класификацију изврсно обрадили Филип Котлер и Јоане Схеф у

својој књизи Стандинг Роом Онлћ но у овом се чланку нећемо задржавати на описивању

појединих медија. Укратко, задржаћемо се само на специфичностима неких главних

медија у односу на приказивање традиције и манипулацију друштвом.2

1 Келнер, Д. (2004), „Медијска култура“, Клио, Београд2 Келнер, Д. (2004), „Медијска култура“, Клио, Београд

3

Показало се да је телевизија најснажнији медиј јер пружа слику у покрету. Аспекти

њене улоге односно утицаја на традицију и манипулацију разрађени су детаљније нешто

касније у тексту.

„Лоше вести“ кључна су тачка продаје новина и неопходне су за кретање „добрих

вести“ које нису ништа друго него реклама и забава. Новине не доносе само вести већ и

дешавања из свакодневног живота познатих и интересантне информације што чини

модерни фолклор нашег друштва.

Интернет, с друге стране као нови медиј, креира нови тип конзумације савременог

фолклора у којем корисник сам бира тему према властитом интересу. То је често

двосмеран, интерактиван медиј и по томе се разликује од претходно споменутих. Остали

су медији само донекле слободни у том погледу; углавном су ограничени простором

односно временом на неколико тема, а Интернет пружа не само пуно веће могућности

одабира тема већ и креирања властитих у циљу комуникације с осталим

истомишљеницима.

Иако сваки од споменутих медија има велику снагу утицања на публику, чини се да

телевизија већ дуго и континуирано односи победе када говоримо о манипулацији

друштвене свести једног народа. Постигла је огромну снагу у дефинисању облика у којем

се презентују вести, као и начин на који ћемо ми на њих одговорити. Презентујући вести

она потиче друге медије да то чине на исти начин па се укупна информацијска околина

угледа на телевизију.

Далеко од тога да су медији само "средства информисања". Права загонетка

штампаних и електронских медија су порекло и облици испољавања њихове моћи. У

савременом капитализму улога медија је порасла до неслућених размера. У не тако давној

прошлости није се ни сањало да ће новинарска делатност задобити изузетно велику моћ.

4

2.0 МЛАДИ И МАС-МЕДИЈИ

У ери изузетног развоја нуке и технике, у времену технолошке цивилизације која

долази у наше просторе углавном са Запада, могуће је поставити питање да ли су поједине

друштвене науке угрожене. Ово питање је сасвим умесно јер технолошки раст

индустријских дисциплина повезује се за моћни феномен мас-медија. Као и сваки брзи и

ефектни информативни систем-радио, телевизија, видео рекордери идруги технолошки

системи, теже да се удену у биће конзумената са жељом да га што брже освоје, привуку и

увуку у мрежу својих информација. Ускраћеним временским потенцијалом, примаоци

информација се свесно или несвесно предају коришћењу медија и за релативно кратко

време перцепцијом акустике и слике, доживљују спољни свет из најразличитијих области

реалног и ирационалног.

Ако су медији плод савременог технолошког изума, а јесу, и корак у брже и

ефектније спознаје чињеничних грађа из живота, науке и уметности колико они отуђују

савременог човека, посебно дете од рационалних информативних предајника. Јер млади

највише у периоду интелектуалног стасања у добу детињства, пубертета и адолесценције,

улазе у пределе освајања животних, тј. егзистенцијалних појмова.3

У последње време учестале су расправе о друштвеној улози медија посебно мас-

медија. Такође, не мањкају и покушаји да се испита утицај појединих чинилаца на ту

њихову друштвену улогу. Међутим, ретки су покушаји да се испитају и образложе

међусобни односи у начину на који мас-медији утичу на младе.

Мас-медији или средства за масовне комуникације остварују снажан утицај на особености

и развој савремених друштва, посебно на младе. Мас медији као средства и канали

масовне комуникације обраћају се огромном броју слушалаца и гледалаца (аудиторијуму)

као анонимној и хетерогеној маси људи, која се и препознаје по томе што је изложена

њиховом све већем утицају. У оној мери у којој је тај утицај разноврснији у тој мери се

обликују различите групе прималаца информациј (аудиторијума). Из овога се јасно може

3 Бал, М. (1997), „Моћ медија“, Клио, Београд

5

утврдити колико је важно спознати све димензије и аспекте односа младих и мас-медија,

поготово ако се узме у обзир податак да су деца и млади специфично осетљива популација

када су у питању мас медији и да многе утицаје често и негативне мас-медији производе

код младих.

Мас-медији заузимају важно место у животу савременог човека и представљају

једну од карактеристика савременог доба. Усложавање друштвених односа и развој

средстава помоћу којих се људи међусобно повезују чини средишње подручје процеса

масовне комуникације. Хетерогеност аудиторијума у његовом социокултурном смислу,

његова анонимност у односу на извор комуникације и расутост у простору представљају

услове за изузетан утицај мас медија посебно на младу популацију. Захваљујући

савременим технолошким достигнућима, обезбеђени су брзина и проходнос информације

која у сваком моменту може да дође до жељеног примаоца на било ком крају света.

6

3.0 ТЕЛЕВИЗИЈА

Телевизија (од грчке речи tele - далеко и латинског глагола video, videre - видети,

гледати, у буквалном преводу: »гледање на даљину«, »даљинско гледање«)

је телекомуникацијски систем за емитовање и примање покретних слика и звука са

великих даљина. Овај појам се односи на све аспекте телевизијског програма

и трансмисије, такође. Телевизија је електронски систем, помоћу кога оптичку слику и

звук претварамо у електронске сигнале, који се преносе до пријемника, где се претварају у

оптичку слику и звук.4

Први пут реч телевизија употребљен је 1900. године, на међународном конгресу

у Паризу, у делу  „Електрична телевизија“ Перског, а у готово исто време

један француски библиотекар је групишући радове који се односе

на електрично преношење слике на даљину употребио исти израз „телевизија“. Иако је

овај израз у суштини нетачан (будући да је телевизија пренос и слике и звука, дакле

присутан је и елемент слушања), опште је прихваћен и било га је немогуће променити.

Телевизија као електронски систем претвара оптичку слику и звук у електронске

сигнале, преносећи их даље до пријемних уређаја путем електромагнетних

таласа кроз ваздух или директнокабловском везом, где се у обрнутом процесу електронски

сигнали претварају у оптичку слику и звук. Овај процес се одвија брзином светлости.

Када је у питању директни пренос, онда на пријемни уређајима видимо слику и чујемо тон

у исто време када се они „снимају“, односно претварају у електронске сигнале у

телевизијској станици.

Систем функционисања техничког система може се приказати у четири фазе:

Претварање оптичке слике и звука у електронске сигнале

Контрола, подешавање и селекција сигнала

Пренос сигнала до пријемника

Претварање сигнала у оптичку слику и звук

4 Поповић, З. (1990), „Основи телевизијске продукције“, Факултет драмских уметности, Београд

7

Да би се овај систем остварио неопходан је технички систем електронских уређаја, чији

број и врста зависе од тога какав је систем.

Будући да је задатак телевизије да електромагнетним таласима преноси на даљину

слике покретних и непокретних призора, што је задатак много тежи од преноса звука, јер

је за појединачни звук (колико год био компликован) довољан један сигнал, за пренос на

пример црно беле слике потребан огроман број електричних сигнала. Зато су за отркиће

телевизије била неопходна истраживања и открића у области електромагнетних таласа.

Важно отркиће било је 1783. када је Уилби Смит указао да је селен фотоелетричан

и да са различитим јачинама струје даје разне вредности светлости. Александар

Столетов је 1889. пронашао уређај који светлосне утиске мења у електричне

(фотоелектричну ћелију).

Телевизија је рођена као идеја Паула Нипкова(нем. Paul Julius Gottlieb Nipkow),

који је схватио да се лик састоји од густог скупа линија (хоризонталних), а свака линија од

скупа тачака. Дошао је на идеју да покренути тачку значи - оживети слику, што је и

урадио 1884. године. Нипков је направио механички разлагач слике (Нипкинов диск).

Његов проналазак је спирална плоча (са тридесет рупа) која се врти испред слике, у

петнаестом делу секунде. Светлосна вредност сваке тачке преноси се на ћелију селена и

тиме изазива пулсирајућу једносмерну струју, која иде до пријемника где се такође ротира

Нипкова плоча и ток претвара у светлосне вредности.

4.0 РАДИО

8

Радио је бежични пренос и детекција комуникационих сигнала електромагнетних

таласа чије су фреквенције ниже од фреквенције видљиве светлости. Радио таласи путују

кроз хомогени простор (ваздух или вакуум) праволинијски, у свим правцима. Уколико

постоје дисконтинуитети, као што је јоносфера у Земљиној атмосфери, долази до

рефлексије односно одбијања, а исто такво одбијање се дешава и од површине Земље.

Када се радио таласи усмере ка комуникационом сателиту они се ту примају, појачавају и

емитују назад ка Земљи.

Информација се преноси систематским мењањем неке особине радио-таласа, као

што је амплитуда, фреквенција или фаза. То мењање се зове модулација. Такав

електрични сигнал се онда уводи у резонантно коло које је прикључено на емисиону

антену, одакле се емитују радио таласи у простор. Уређај који емитује радио таласе се

назива радио-предајник.

Када се електрични проводник нађе у електромагнетском пољу радио таласа,

променљиво електромагнетско поље индукује наизменичну струју у проводнику. Ово се

може детектовати и трансформисати у звук или други сигнал који носи информацију тако

што се прво што већа количина енергије радио таласа детектује у антени пријемника,

уради обрнути процес од модулације (демодулација) и потом се добије електрични сигнал

који садржи неку корисну информацију. Уређај који прима и обрађује радио таласе се

назива радио-пријемник.

5.0 НОВИНЕ

9

Новине су штампани медији који објављују разне вести из друштвеног,

политичког,  културног и спортског живота, извештавају о дневним догађајима, доносе

приче, романе у наставцима и стрипове, објављују огласе, рекламе итд. Новинари су људи

који су за свој позив одабрали писање са новине. Делатност писања и издавања новина

назива се новинарство или журналистика (француски: journal журнал = новине).5

Врсте новина су:

1. Дневници – оне које излазе свакодневно

2. Недељници – оне које излазе једанпут недељно

3. Полумесечници – оне које излазе половином месеца

4. Месечници – оне које излазе једнапут месечно и

5. Годишњаци – оне које излазе једанпут годишње.

6.0 КРИТИКА И МОЋ МЕДИЈА

5 www.wikipedia.org

10

Моћ, као владајућа структура и базично утројство света у вези са репресијом која

је попримила одлике тоталитаризујућег друштва не само да је разбила романтичарске

илузије припадности субјекту, већ се отворено сврстала на страну објекта који безусловно

заводи.Тако за објектне игре моћи, тзв.слаби субјекат, моћ постаје пуки медијатор сфере

значења, односно део општег схематизма преко кога се обавља трансмисија моћи с једног

објекта на други. При том идеологија, као некадашња супериорна творевина историје,

нема никакве везе с оствареном и деформисаном свешћу данашњице, јер је овде реч о

интеробјективним релацијама које посредује пука субјективност, посматрана као моћ,

сведена на контекст деловања фетишизованог техничког ума.

Популарни термини, попут естетике, теорије критике и студија медија,на свој

начин призивају висеструко одређену релацију, и могу се идентификовати са општим

разматрањима феномена моћи, дефинисаних у структуралном смислу речи.

Оно што је заједничко за све три сфере деловања-естетску, критичку и медијску

активност ,како у теорији тако и у непосредној пракси њиховог појављивања, јесте

заузимање позиције вредновања у односу на структурално постварени свет.

Нормативна естетика, трансцендентна критика и нескривена медијска

манипулација, која делује у распону од најпримитивнијег облика адвертисинг-а до тзв.

алтернативних догађај, у поменутом контексту истраживања, представљају само

најупадљивије деривате агресивног процеса валоризивања/конституисања стварности без

културе. Естетика, разоткривена од стране једног од водећих теоретичара популарне

културе као еминентно класна дисциплина, која се у процесу свог рефлектовања ослања

на културне вредности владајуће, грађанске елите, очигледно није у могућности да

одбрани позицију суђења о укусу и критеријумима естетске валоризације.6

ЗАКЉУЧАК

6 Вуксановић, Д. (2007), „Филозофија медија: онтологија, естетика, критика“, Чигоја штампа, Београд

11

Некада су као медији постојале само новине, онда се њихова област проширила на

радио и телевизију. Даншњи вид медија који се највише користи је интернет. Интернрт је

глобална мрежа, преко које сазнајемо свакодневно неке нове вести из свих сегмената

културе и живота.

Појава сваког новог медија изазива нове наде и страхове у друштву. Али, приступ

информацијама постаје и врло јефтин. Временске и просторне баријере су исчезле.

Светске мреже данас су нормална појава, само ако то знамо и желимо прихватити.

Већина онога што кажемо о медијима говори првенствено о нама самима.

Многобројни начини на које користимо медије одражавају стање друштва у целини.

Медији су постали наше огледало и обавезан део нашег свакодневног живота. Поред тога,

медији могу бити и наш саветник, помоћник, јер се преко медија можемо информисати о

свакој теми из сваке сфере.

У овој ери масовних медија, добро познавање могућности што их пружа неки медиј

сматра се често битним кључем успеха у многим пословима. Већина онога што се догађа у

свету политике, уметности, чак и религије у танчине је повезано с расположивим

медијима и зависи од њих. Битка коју воде медији за изазивање пажње је велика, пажњу се

мора придобити, и то не само једном, већ се мора стално одржавати и доказивати.

ЛИТЕРАТУРА:

12

1. Бал, М. (1997), „Моћ медија“, Клио, Београд

2. Вуксановић, Д. (2007), „Филозофија медија: онтологија, естетика, критика“, Чигоја

штампа, Београд

3. Келнер, Д. (2004), „Медијска култура“, Клио, Београд

4. Поповић, З. (1990), „Основи телевизијске продукције“, Факултет драмских

уметности, Београд

5. www.wikipedia.org

13