pragmatika 1

7/24/2019 pragmatika 1

http://slidepdf.com/reader/full/pragmatika-1 1/22

1

I. ГОВОРНА ИНТЕРАКЦИЈА: КАКО СЕ ВОДИ РАЗГОВОР

1. Анализа конверзације

Од 60. година прошлог века почела је да се развија анализаконверзације (АК) – дисциплина која је за свој предмет узела разговор. Она се

изворно бавила само свакодневним неформалним разговорима. Данас се,

међутим, проучавају и формални разговори, као што су они у судници, у

учионици, у лекарској ординацији, на пословном састанку и сл.

АК, која је настала из социолошке традиције, посматра говор као облик

друштвене акције и у говору открива неке аспекте друштвене организације.

Најважније достигнуће у оквиру ових истраживања јесте да је разговор уређен –

да је регулисан правилима и има структуру. Та структура подразумева пре свега

то да учесници у разговору говоре наизменично, тако да у једном тренутку по

правилу говори само један.

Главне теме којима се досад бавила АК јесу следеће: механизми

преузимања речи, одржавање и промена теме, отпочињање и завршавање разговора, близински парови реплика, исправке, преференција и др.

АК проучава само аутентичне, не и конструисане разговоре. Ти

разговори се снимају, транскрибују и анализирају. У транскрипцији се бележе

не само искази него и паузе, начин говорења (оклевање, замуцкивање...),

интонација, промена јачине говора, недовршене речи, смех, преклапање

саговорника у говору, сигнали које саговорник шаље говорнику ( хм, ха, аха),

исправљање и самоисправљање итд.

2. Опште одлике разговора

У разговору могу учествовати два саговорника (дијалог) или више њих

(полилог). И онда кад у разговору има више учесника разговор се претежно

структурира тако што разговарају два по два саговорника.

Разговори могу бити неформални или формални (ови други се одвијају

нпр. у судници, учионици и сл.). Друштвени однос међу саговорницима може

бити однос блискости или удаљености. Разговори могу бити симетрични (кад

саговорници приближно подједнако говоре) или асиметрични (нпр. интервју).

Разликују се и по трајању: од неколико тренутака (колико је потребно да се

изговори пар реплика) до неколико сати (нпр. разговор на забави, стручна

полемика на научном конгресу, расправа у судници, породична препирка и сл.).

Кад се разговори одвијају лицем у лице – што је њихов типичан облик –

говор се допуњава нејезичким комуникативним средствима (гестови, мимика,кретање и понашање у простору). У мање типичним облицима међу

саговорницима не постоји просторни и/или временски контакт; такви су

разговори преко телефона, интерфона, радија, помоћу поштанске или

компјутерске преписке итд.

У разговорима лицем у лице удаљеност саговорника варира у зависности

од врсте разговора: приликом „интимних“ разговора саговорници су удаљени 45

цм, у обичним разговорима 1,3 м, а званични саговорници су на удаљености од

3,6 м.



2

Почетак, трајање и завршетак разговора обележени су нарочитим

сигналима. Сам разговор је подељен на „разговорне пасусе“ – краће или дуже

сегменте посвећене једној (под)теми. Разговорни пасус који садржи једну

(под)тему има обично 7 +/– 2 реплике (Савићева и Половина 1989).

Учесници у разговору примењују тзв. дискурсне стратегије – језичке и

нејезичке поступке које бирају између неколико могућих и који им омогућавају

да достигну свој комуникативни циљ на најсврсисходнији и најприкладнијиначин. Језички избори се могу односити на форму (како нешто рећи) или на

садржину (шта рећи). Једна група дискурсних стратегија у вези је са

говорниковим друштвеним бићем; тако говорник одлучује како ће се обратити

саговорнику (са „Ви“ или „ти“, именом или титулом и сл.), да ли ће своје

тврдње изрицати оштро или ублажено (у овом другом случају оне би биле

уведене са Мислим..., Мени се чини...), да ли ће захтеве изрицати као наредбе

или питања (нпр. Дај ми оловку! – Могу ли добити оловку?), колико ће

признавати односе моћи између себе и саговорника (Котс 2005).

3. Својства спонтаног говора

Разговори су спонтани, неприпремљени, тако да говорник свој исказ

ствара у тренутку док говори. На то указују „грешке“ које он прави – које су,

заправо, неопходан део спонтаног говора и које нико и не примећује као грешке.

У њих спадају лажна започињања – случајеви кад говорник почиње свој исказ,

али током њега одлучује да га из неких разлога измени и стога почиње

испочетка (пр. 1):

(1) То је најбогатије опрем / како // снабдевена тржница.1

Такође, говорник често оклева у говору (у пр. 3 он то чини очигледно

зато што је предмет о којем говори за њега деликатан). На том месту правипаузу, у коју може убацит различите „испуњиваче“ – поштапалице и друге речи

(овај, као, значи), чиме добија у времену да смисли како да настави исказ (пр. 2,

3).

(2) Доктор: Да, добро, ја би овако предложио дааа, овај – да извршимо

тај преглед прво.

(3) И овај међутим, ето тако, догодило се // кад је он мени саопштио

мислим своја осећања, ја сам онда, као, поразмислила, је л

У исказима се јављају и различита одступања од граматичких правила:

нпр. одступање од правилне конгруенције (пр. 4), раздвајање речи које би иначе

ишле заједно (пр. 5), различита скраћења и упрошћавања (пр. 6, 7) и сл.:

(4) Било ми је велика част.

(5) Затвори, молим те, Надо, прозор.

(6) Купила сам хаљину, чиста свила.

(7) Ја сам тридесет осам (=Носим одећу величине 38).

1 Коса црта у овој транскрипцији означава паузу, а двострука коса црта дужу паузу.



3

Ослањајући се на ванјезичку ситуацију, говорник често своје реченице

оставља недовршенима (пр. 8):

(8) А: [...] Ја кувам [кафу] за себе, јер сам се преварила у лончету, знаш /

па сам мислила да сам доста а у ствари није било...

Ако мисли да је погрешио, говорник се исправља (пр. 9):

(9) А: [Има неколико писаца који су се наметнули тиме] ... што воде

нормалан дијалог, где нема великих девијација // ее / одступања од ове

нормалне конверзације.

Говорник често понавља сопствени или саговорников исказ / део исказа.

Своје речи понавља кад жели да их нагласи (пр. 10), а саговорникове кад жели

да покаже да се с њим слаже или да га подстакне да и даље говори (пр. 15).

(10) А: [...] Ако гледам само филм на телевизији, ја гледам само што ми

сервирају то ја морам да гледам. И кад се ради о добром филму, ајде де,

али их дају доста лоших, баш лоших, скоро редовно су лоши.

4. Смена говорникâ

За онога ко у току разговора говори каже се да има реч (floor) – а то је

право говорења. Саговорници наизменично користе право говорења; стицање

тог права назива се преузимање речи (turn taking). Оно што се изговори између

две смене говорника назива се реплика (Савићева и Половина 1989) или турнус

(Стевић 1997).

У неким врстама разговора – пре свега оним институционализованим

(нпр. у учионици, судници итд.) – преузимање речи је одређено строгимправилима (нпр. ученик може узети реч тек ако је питао наставника, или ако му

је овај сам дао реч); нека ограничења у погледу преузимања речи могу

проистицати и из општијих друштвених правила (нпр. ко може говорити и кад,

може бити одређено узрастом саговорника). Ипак, о преузимању речи се

најчешће одлучује у току саме интеракције. То је регулисано системом

локалног управљања (local management system), који је низ конвенција за

добијање, задржавање или давање речи. Захваљујући њему, смена говорника

обично се обавља глатко, што значи да су преклапања реплика и паузе између

њих – који се у разговору начелно сматрају непожељнима – обично минимални.

Правило је да у једном тренутку говори само једна особа. Ако се за реч

огласи више говорника, вишегласје је краткотрајно: неки говорници одустају

(предност има онај који је већ говорио). Ако је саговорник погрешно предвидеокрај нечије реплике и умешао се прерано, по правилу одустаје, допуштајући

говорнику да настави.

Започињање реплике може бити ствар сопственог или туђег избора.

Неписана правила о вођењу разговора подразумевају да сваки потенцијални

говорник чека док тренутни говорник дође до тзв. места релевантног за смену

(transition relevance place). То место је на крају реченице или текста (нпр.

наратива), кад говорник направи паузу. Са своје стране, говорник може сам

другоме дати реч – пре свега тако што ће му поставити питање. То ће



4

сигнализирати и невербално, одн. интонацијски: тако што ће упрети поглед

према саговорнику којег је изабрао, што ће своје последње речи пропратити

одговарајућим гестом, што ће утишати глас и сл.

Ако не жели да препусти реч, говорник ће избегавати место релевантно

за смену: избегаваће отворену паузу на крају синтаксичке јединице. Други

начин да говорник задржи реч јесте да укаже на то да ће реплика бити дужа,

почињући одговарајућим изразима (Јул 1985: 75):

(11) Три ствари желим да истакнем – прво...

(12) Јесте ли чули за Милана? То је било овако...

Смене говорникâ са дугачким паузама између реплика или са знатним

преклапањем (кад оба говорника покушавају да говоре у исто време) осећају се

као неспретне. Такве смене дешавају се кад се саговорници не познају. У том

случају један ће ућутати да би другоме дао реч.

Међутим, преклапање може бити и сасвим другачије природе: говор који

се преклапа може да изражава солидарност или блискост мишљења или

вредности. То је нарочито случај кад су говорници млађи. Насупрот томе,

преклапање може проистицати и из надметања у разговору: саговорници који сесвађају говориће у исто време. Преклапања нема у институционалним

разговорима у којима постоји статусна разлика међу саговорницима (нпр. судија

– оптужени, лекар – пацијент).

Уопштено говорећи, у свакодневним разговорима преклапања су честа,

али краткотрајна. Међутим, преклапања и паузе могу веома да варирају у

зависности од комуникативних обичаја који владају у датој заједници,

ситуације, саговорника и сл.

Ако један говорник препусти реч другоме, а овај не почне да говори,

онда та тишина постаје значајна и онај ко је препустио реч може је третирати

као поруку (као што је у следећем примеру – Јул 1985: 73):

(13) Она: Дејве, идем у продавницу.

(2 секунде)

Она: Дејве?

(2 секунде)

Она: Дејве, јел све у реду?

Он: Шта? Шта није у реду?

Она: Нема везе.

5. Понашање саговорника

Док говорник говори, његови саговорници непрекидно му стављају дознања да га слушају – невербално или вербално. У невербалне сигнале спадају

климање или одмахивање главом, гестови (нпр. слегање раменима, одмахивање

руком), мимика (нпр. дизање обрва), осмех, поглед. Вербални сигнали су нпр.

звуци и речи који изражавају слагање (аха, мхм, да и сл.) (пр. 14), понављање

делова говорниковог исказа (15), убацивање коментара, питања (пр. 15), изрази

чуђења (16) или дивљења, довршавање говорникових недовршених реченица

(17), чак и кратке приче која ће потврдити оно што говорник говори итд. (Танен



5

1985). То су тзв. позадински сигнали, којима саговорник подстиче говорника

да настави.

(14) Пацијент: Тешко сам почô да шнирам ципеле.

Доктор: Аха.

Пацијент: Шнирô сам, ал’ све теже и теже.

(15) А: Ићи ћемо [на одмор], али вероватно тек у септембру.

Б: Тек у септембру! А зашто?

А: А летос ћемо ићи у викендицу. Отићи ћемо тамо. А Даницу

шаљемо на море.

Б: А је ли?

А: Док је она тамо ми ћемо бити у Чачку.

(16) А: Који [филм] је најбољи?

Б: Јао, језиви су.

А: Стварно?

Б: Ниједан ми се не свиђа.

(17) Доктор: Увек исто, је л’? Па се то ублажи мало, па се онда –

Пацијент: Понови. Да.

На позадинске сигнале говорник обично не одговара, што не значи да их

не запажа. На њих он одговара управо тиме што наставља или модификује свој

исказ (поправља га, шири и сл.). Стога говорникова реплика није искључиво

његово достигнуће, него резултат интеракције.

Одсуство позадинских сигнала се обично интерпретира као значајно. Ако

их нема током разговора телефоном, говорник ће вероватно питати слушаоца да

ли је још ту и да ли га чује. Ако их нема током интеракције лицем у лице,

говорник ће то интерпретирати као да саговорник жели да се уздржи од

саглашавања – што га наводи на закључак да се овај и не слаже.

Саговорник може прекидати говорника. То може чинити случајно и

намерно, сараднички (пр. 18) или супротстављајући се (19).

(18) А: Знате шта, море је за млад свет и свет који воли да се забавља.

Б: Управо! Ем свет који се забавља, ем свет који може да издржи

врућину. Ја не волим море.

А: Ја, на пример / не волим / и не могу у ону врућину. Не волим

море...

Б: Неко не воли / тамо / музику. Дречава је много. Па онда / не воли /

овај врућину не подносим, па хотеле...

В: То је посебан режим.

(19) Доктор: То ће сад доћи у обзир једна дозирана оваа // физикална

терапија и тако даље. // Међутим –

Пацијент: Мене већ стра’.

Оно што на први поглед изгледа као прекидање, може бити

надопуњавање. На пример, кад говорник тражи реч, оклева или прави паузу из



6

неког другог разлога, саговорник то може да схвати као да он тражи помоћ, те

убацује ону реч која би ту по смислу спадала (20):

(20) А: Данашњи гледалац тражи да драмско дело буде овако:

интересантно / или тематски или језички / јако // лако за гледање // да је

врскаво по дијалогу...

Б: да је искричаво / да има искрицеА: Па мислим да буде радња пропраћена одговарајућим дијалогом

[...].

Уопштено говорећи, колико ће се саговорници прекидати, зависи од

статуса саговорника и њихове блискости.

Некад је тешко рећи да ли је реч о прекидању или преклапању. Ако

говорник при томе губи водећу улогу у разговору и не може да заврши своју

мисао, то ће бити прекидање; ако саговорници тако заједнички граде разговор,

то ће бити преклапање (Савићева и Половина 1989).

Саговорник може исправљати говорника (пр. 21):

(21) М: Па ово ја мислим- покушавам да отресем прву годинуВ: Мх хм:: Како то да отресете

2

М: Па мислим // да дам све испите за овај

В: Мх хм

М: Да ми не остану за // касније

6. Близински парови реплика

У структури разговора могу се запазити неки готово аутоматски обрасци

(Јул 1985: 77). На пример:

(22) Она: Здраво.

Он: Здраво.

Она: Како си?

Он: Добро.

Она: Видимо се.

Он: Ћао.

У овом разговору можемо запазити три близинска пара реплика.

Близински пар реплика (adjacency pair) састоји се од две реплике за које се

претпоставља да ће следити једна другу. Он се састоји од првог дела и другог

дела, које изговарају различити говорници. Изговоривши први део близинског

пара, говорник очекује да ће саговорник изговорити други део истог пара. Акоовај пропусти да то уради, говорник ће протумачити да то има неко значење.

Примери за близинске парове реплика:

Први део: Други део:

А: Како си? Б: Није лоше.

А: Како иде? Б: Иде некако.

2 Двострука двотачка после гласа (Мх хм::) значи да је глас приметно продужен.



7

А: Шта има ново? Б: Ништа нарочито.

А: Шта радиш? Б: Ништа посебно.

Ти парови се обично налазе у уводном делу разговора. Други типови

близинских парова реплика јесу питање–одговор (а), захваљивање–одговор (б) и

захтев – задовољење захтева (в):


а. А: Колико је сати? Б: Око пола девет.

б. А: Хвала. Б: Нема на чему.

в. А: Можеш ли да ми помогнеш с овим? Б: Наравно.

Постоје и следећи близински парови:

поздрав–отпоздрав,

позив–одзив,

тврдња – одобравање / неодобравање,

оптужба – порицање / признавање,

предлог / понуда / позив – прихватање / одбијање,

извињење / захвалност / комплимент – прихватање / одбацивање,изазов / исмевање / погрда / претња – одговор / игнорисање,

примедба / замерка – извињење, правдање, слагање итд.

Види се да у неким паровима постоји само један прикладан други део, а

код других више од једног.

Не мора сваки први део одмах да добије свој други. На пример, често се

догађа да се секвенца питање–одговор прошири тако тако што ће се у њу

убацити друга секвенца питање–одговор. Секвенца ће онда добити облик П1 –

П2 –О2 –О1. На пример:

(23) Службеник: Желите ли лет рано ујутру? (=П1)

Клијент: У које време стиже? (=П2)

Сужбеник: 9.45. (=О2)

Клијент: Да, одлично. (=О1)

Близински пар реплика који се умеће унутар другог близинског пара

назива се уметнута секвенца. Она се може наћи и у другим близинским

паровима, не само у пару питање–одговор. Постоји пар захтев–прихватање (П1 –

О1), са уметнутом секвенцом питање–одговор (П2 –А2), који је услов да би се дао

О1:

(24) Она: Можеш ли бацити ово писмо уместо мене? (П1=захтев)

Он: Има ли марку? (П2)

Она: Има. (О2)Он: Добро. (О1=уважавање)

Све што није питање или одговор сматра се коментаром. Коментар може

бити и трећи члан секвенце (нпр. питање – одговор – коментар). Пошто

коментар не захтева одговор, он не започиње близински пар; ипак, неки

коментари могу бити такви да се њима саговорник подстиче на одговор.



8

7. Преференција

Први део пара реплика који садржи захтев или понуду типично се изриче

у очекивању да ће други део тог пара бити прихватање. Прихватање је

вероватније него одбијање. Та вероватноћа назива се преференција (Јул 1985).

Други део близинског пара реплика може исказивати префериране и

непрефериране друштвене чинове. Преферирани је онај чин који се очекује(који је друштвено пожељан), а непреферирани онај који се не очекује

(непожељан је):

Први део Други део

Преферирани Непреферирани

Тврдња слагање неслагање

Позив прихватање одбијање

Понуда прихватање одбијање

Предлог прихватање одбијање

Захтев уважавање неуважавање

У следећим примерима, одговори у сваком другом делу су преферирани

други делови; први део је захтев (а), понуда (б), тврдња (в) и предлог (г):


а. Можеш ли ми помоћи? Наравно.

б. Хоћеш кафу? Може.

в. Зар није то супер? Јесте.

г. Да одемо у шетњу? Добра идеја.

Ћутање уместо другог дела увек је назнака непреферираног одговора.

Међутим, ћутање је екстреман одговор, који готово да ризикује да

изазове утисак да саговорник не учествује у разговору. Уопштено говорећи,преферирани одговор је једноставан: то је непосредно, изричито слагање или

прихватање. Непреферирани одговор исказује се на сложенији начин. У

следећем примеру говорник је изрекао позив, а саговорник треба да изговори

непреферирани одговор:

(25) А: Сврати после на кафу.

Б: Па – ее – баш бих волела – али видиш – треба да ово завршим –

знаш.

Као што је то често случај, одбијање се често може постићи без стварног

изрицања речи не. Саговорник прво изриче увод ( Па), затим оклева (ее), на неки

начин прихвата позив (баш бих волела), да би показао да га цени; затим сепозива на разумевање говорника (али видиш), па објашњава шта га спречава да

прихвати позив. Саговорник преноси и значење да су околности у којима се

налази ван његове контроле, због обавезе (треба); на крају се, још једанпут,

позива се на саговорниково разумевање ( знаш).

Да би изрекао непреферирани други део, саговорник, дакле, може да

уведе свој одговор на одређен начин (нпр. помоћу па...), да оклева (што показује

паузом или вербално), да се извини (извини), да изрази жаљење ( јао; баш ми је

жао), да пружи објашњење ( морам..., треба..., немам времена), да ублажи свој



9

исказ (нисам сигуран, али...), да се позове на разумевање свог саговорника

( знаш...) и сл.

8. Отпочињање и завршавање разговора

Разговор има своје делове: почетак (отварање), развијање, завршетак(затварање).

Разговор почиње и окончава се на одређен начин (Савић и Половина

1989). Отпочињању разговора служе прва три пара реплика. Први пар се састоји

од поздрава ( Добар дан – Добар дан, Здраво – Здраво итд.) и служи искључиво

успостављању контакта (то је тзв. фатичка функција језика). Други пар се

састоји од формула учтивости којима може да се тражи и да се дâ и „прави“

одговор ( Како сте? – Добро, хвала). Трећи пар реплика још увек има елемената

фатичке функције, али преовлађује одређивање стварне ситуације: исказивање

задовољства због сусрета, питање Шта радиш овде?, коментар о месту, понуда

да се седне, нуђење послужења, објашњење зашто неко касни и сл.

Другим речима, почетак разговора служи да се успостави заједнички

контекст. Начин његовог успостављања зависи и од блискости међусаговорницима, разлога сусрета, њихових намера итд. Неки разговори се цели

састоје од готових формула (нпр. разговор између продавца и купца у радњи).

Кад се разговор завршава, шема је обрнута и нешто лабавија: обично има

три пара реплика, а њихов редослед је обрнут у односу на почетак разговора. У

првом пару један од саговорника најављује одлазак, често уз индиректно

извињење или правдање своје намере да прекине комуникацију. У другом пару

саговорници се договарају о наредном сусрету или га предвиђају. У трећем пару

размењују се поздрави, одн. формуле за растанак.

При крају разговора саговорник може дати сигнал да жели да га оконча –

покретима тела (исправљање, спремање да се устане), као и уопштавањем теме

разговора и сентенцијама ( Није лако с људима, Шта ћеш, Такав ти је живот,

Па добро, У принципу смо се онда договорили итд.).

Међу одговорима на питање Како си? / Како сте? налазе се и следећи

(Пипер 2005): Хвала на питању (добро / није лоше); Хвала Богу (добро /

одлично); Ево... (добро / није лоше); Прилично (добро / лоше); Рецимо да сам

добро; Никад боље / горе; Супер, Подношљиво; Ништа посебно; Свакојако;

Тако-тако; Иде некако; Помало; Шта да Вам / ти кажем?; Живи се;

Животари се; Животињари се; Може и боље / горе; Како (се) мора; Како други

хоће; Биће боље; Боље не питај; Никако; Богу душу, а Бог је неће итд.

9. Критичка анализа дискурса

Говорне интеракције се проучавају и у другим дисциплинама, уз

укључивање и других врста окружења – социополитичког, културног и др. У

једном делу анализе дискурса понашање учесника у говорној интеракцији

повезује се с њиховим положајима моћи одн. немоћи, и проучавају се начини на

који се ти положаји очитују у језику.

У једном истраживању у вези с говором институција у српском језику

(Минић 2000) примећено је да има више начина на који представници

институција изражавају моћ у односу на своје саговорнике. Припадник



10

институције употребљава: (1) такве реченице чија структура њему, а не

клијенту, додељује место активног покретача догађаја или вршиоца радње, као и

реченице којима процењује, коментарише или класификује свог клијента; (2)

категорију модалности (модалне глаголе, глаголске начине и времена, модалне

речи и др.) на тај начин да нагласи своју моћ и да потврди истинитост својих

исказа; (3) метафоре и метонимије којима себе истиче као моћнију, а клијента

као подређену страну; (4) реторска питања (која су израз моћи зато што се њимане даје реч саговорнику и којима се најчешће реализује говорни чин прекора),

некад комбинована с иронијом. Насупрот томе, (5) нема фатичке размене са

својим клијентом, или је она сведена на размену поздрава.

Иста ауторка (Јовичић 2008) примећује да коментар у разговору зависи

од релативног друштвеног статуса саговорника: вишем од себе упућујемо

неутралне коментаре или коментаре који се односе на нас; нижем од себе

упућујемо коментар који се односи на њега. Кршење те конвенције се обично

тумачи као непристојност или борба за превласт.

Ауторка даје и следећи пример:

(26) [У болници, веома млада лекарка се обраћа старијем пацијенту,

прилазећи његовом кревету.]

И[нституција]: ... аа ... чика Јевреме ... које вам је ово девојче...?

К[лијент]: ... ћерка ... докторка ... дошла мало...

И[нституција]: ... благо вама за овако лепу ћерку... морате добро да је

чувате.

Ауторка примећује следеће (исто, 579–580):

(1) лекарка је себи присвојила право да при сусрету не поздрави особу на чију је

територију ступила (а то је непосредна околина пацијентовог кревета);

(2) уместо поздрава, она поставља директно питање, чиме себи обезбеђује

интеракцијску предност (од саговорника се очекује одговор, а реч потом

припада опет првом говорнику);

(3) оба лекаркина коментара су у вези са саговорником;

(4) она се пацијенту обраћа са „чика Јевреме“, што је мање формално него

његово обраћање њој са „докторка“;

(5) докторка пацијентовом посетиоцу уопште и не даје право да учествује; при

том га назива неформалним „девојче“ и директно процењује („лепо девојче“);

(6) докторкин коментар о „чувању ћерке“ призива одређени друштвени

стереотип о одраслој кћери као пожељној имовини; тако докторка пацијента и

његовог посетиоца смешта у тај стереотип, а они немају прилике да кажу да ли

он њима одговара или не.

Треба приметити и да је пацијент предусретљив према докторки, на

основу чега се може закључити да му је драго што му се она обраћа.



11

ЗАДАЦИ

1. Одредите које се појаве карактеристичне за разговор јављају у следећим

примерима:

1. пример

Пацијент: Мени // овај // осећам постепено / да ми, овај, мање болове. ( Показује,

држи се за ногу, подупире се током разговора.) Спољна страна ноге.

2. пример

Пацијент: И онда после кад идем мало дуже него што могу да поднесем //

Доктор: Да?

Пацијент: ...онда већ мало осећам бол.

3. пример

Доктор: Болови су мањи?Пацијент: Мањи. Сваки дан мањи. За нијансу мањи.

4 пример

А: Данашњи гледалац тражи да драмско дело буде овако: интересантно / или

тематски или језички / јако // лако за гледање // да је врскаво по дијалогу...

Б: да је искричаво / да има искрице

А: Па мислим да буде радња пропраћена одговарајућим дијалогом [...].

5. пример

В: [...] Знаш шта, у току операције наједном се доноси она боца, знаш она, ваљда

са хидроге...

А: са кисеоником...

В: са кисеоником, са кисеоником, па је износе.

6. пример

Доктор: То ће сад доћи у обзир једна дозирана оваа // физикална терапија и тако

даље. // Међутим –

Пацијент: Мене већ стра’.

7. пример

Доктор: Одма’ се погорша, да, да. А сад? Да ли имаш нешто што те – што те –

Пацијент: Нема. Сад нема. Била је жена сад у недељу, разоварали смо и //

Доктор: Ммхм.

Пацијент: Да се оп-опустим, да немам проблема, она ће водит’ кући рачуна о

деци, ово-оно иии разговарали смо и много ми је лакше, мислим –



12

8. пример

А. Е, били смо на оним слаповима.

Б. слаповима.

В. Јесте ли се сликали?

А. Јесте. Ту смо се сликали, али је било неко мутно време,

тако да не знам оће ли испасти...Б. Јел онај мали апарат?

А. Не, ћалетов велики... Углавном смо се на Плитвицама исликали знаш колико.

/ Јер је било / био је фантастичан дан. Било је сунце. Јао, ноге су ми отпале. Ми

смо сва језера обишли...

2. Пронађите како се у следећим примерима очитује положај моћи једног

саговорника, одн. немоћи другог:

1. пример

[Лекар у просторији за болничарке мери себи тежину. Пацијенткиња, која поправилима не би требало да улази у просторију, стоји испред врата, вири и

обраћа се доктору.]

Пацијент: Добро јутро, докторе... Смршали сте... смршали... баш смо сви

приметили.

Лекар: А што сте ви устали кад знате да ће сад визита?

Пацијент: Добро... ево... [и одлази]

(Јовичић 2008: 580)

2. пример

Доктор: Али су присутни [болови]?

Пацијент: Присутни су. Само осећам дааа //

Доктор: Да ли стално боли?

3. пример

Доктор: Да, да // Је л’ би ти хтео да разговараш, ооваај, са хирургом да ти он

можда нешто објасни. Можда ће ти то –

Пацијент: Можда ће ме уплашити још више. (Устаје па седа.)

Доктор: Мислиш да-да они то –

Пацијент: Уплашиће ме, а то је стварно повезано. Кад се уплашим, мене боли

јаче.

Доктор: Добро, то ћемо још видети.

3. Анализирајте наведени дијалог између доктора и пацијента користећиследеће параметре (дијалог је узет из корпуса Савићеве и Половине):

(а) ко отпочиње и завршава разговор;

(б) ко коме одређује понашање;

(в) ко кога прекида у говору;

(г) ко поставља питања;



13

(д) ко усмерава разговор уводећи нове (под)теме;

(ђ) која граматичка лица употребљава доктор, а која пацијент;

(е) чему служи потврдно „да“ пацијенту, а чему доктору;

(ж) шта значи „добро“ лекару, а шта пацијенту;

(з) како доктор и пацијент говоре о болести и терапији;

(и) како доктор говори о онима који прописују терапију;

(ј) колико доктор и пацијент говоре формално;(к) колико је образован доктор, а колико пацијент.

П – Пацијент, мушкарац, око 40 година

Д – Доктор, стар око 55 година

[Пацијент (П) је дошао у ординацију код свог доктора (Д) да би разговарали пре

прегледа. И један и други седе, окренути један према другом, доктор за столом,

а пацијент седи на кревету испред стола.]

П (1): Добро јутро.

Д (2): Добро јутро. / Седите. / Мош’те седети? /

П (3): Могу.

Д (4): Је л’ боли? Мош’те седети?П (5): Могу, / не могу дуго, ал’ //

Д (6): Па добро, ако вам смета / ви // ммхм // лезите мало да // мало да

попричамо.

П (7): Да.

Д (8): Ја ћу се мало вратити на оно / што је раније било / да можемо да

упоредимо / оно што је раније било са садашњим тегобама / па да се договоримо

за / за терапију, а? /

П (9): Да, да, нема проблема.

Д (10): Ммхм // мене би сада интересовало прво / које су сада тегобе? Какве су

сада моментално тегобе? Последња два, три дана. /

П (11): Мени // овај // осећам постепено / да ми, овај, мање болове. ( Показује,

држи се за ногу, подупире се током разговора.) Спољна страна ноге.

Д (12): Болови су мањи?

П (13) Мањи. Свак’ дан мањи. За нијансу мањи.

Д (14): Али су присутни?

П (15): Присутни су.

Д (16): Присутни су.

П (17): Сам осећам дааа //

Д (18): Да ли стално боли?

П (19): Па, кад се наместим, легнем у положај тела, онда не боли.

Д (20): У лежећем положају, али у одговарајућем положају не боли?

П (21): Да, да, онда не боли.

Д (22): Аааа // да ли имате неке положаје где се и јави бол тај дуж ноге?П (23): Пааа имам.

Д (24): Кад лежите?

П (25): Па, имам неки положај.

Д (26): (тихо) Има неки положај.

П (27): Зависи од положаја.

Д (28): Је л’ има осим тог бола, који је мањи, кажете...

П (29): Да, да.

Д (30): ...Је л’ има још неки, не-неког осећаја, који...



14

П (31): Не, не, нема ништа.

Д (32): Трњења је л’ има?

П (33): Не, ништа.

Д (34): Нема.

П (35): Ништа.

Д (36): Осећај хлађења или печења можда, и тако?

П (37): Нема.Д (38): Како је с болом приликом напињања, кашља, кијања?

П (39): Нем’. Кад кинем не осећам бол.

Д (40): Не.

П (41): Не.

Д (42): Је л’ то било раније?

П (43): Није. Оно, мало, да ме у’вати најјаче, онда, мало оваај, сам осећао

Д (44): Ммхм.

П (45): Кад кинем, не осећам ништа.

Д (46): Ммхм // добро. Како је приликом ходања? С тегобама?

П (47): Пааа добро.

Д (48): Добро је?

П (49): Добро је. Добро. Идем све даље и мислим //Д (50): Да ли су тегобе када ходате?

П (51): Паа, оовај

Д (52): Или се појачавају?

П (53): Зависи од дуж-

Д (54): Или нема?

П (55): Зависи од дужине хода. Ако дуже идем, онда се пој- онда осећам бол. У

почетку не осећам ништа ( устаје, иде до врата, показује рукама), ма кад

кренем, не осетим ништа...

Д (56): Тако је, да.

П (57): ( Враћа се на место, седа и остаје да седи.) И онда после кад идем мало

дуже него што могу да поднесем //

Д (58): Да?

П (59): ...онда већ мало осећам бол. А у почетку кад лежим једно по сата – сат

времена, кад кренем, потпуно здрав.

Д (60): Ммхм.

П (61): Еее, сад // кад идем мало дуже, онда // помало осећам.

Д (62): (тихо) Онда помало осећате //

П (63): Да.

Д (64): Добро. Кажи, како је то било // на почетку болести? Кад је то било?

П (65): Паа, то је било, оваај, у априлу месецу / пос-постепено, овај је то почело.

Д (66): Постепено је почело?

П (67): Постепено // јаа // то мени није познато постепено. Ја знам / чувај се

терета, наглог, да не дигнеш ово, оно // То мени уопште није било познато / даможе постепено.

Д (68): Аха.

П (69): Ја сам се толико уплашио, оно постепено //

Д (70): А где се појавио прво бол? Тај бол?

П (71): Паа, постепено // ссс // (показује руком ногу, потколеницу и кук) не знам

ни ја, овај, низ ног-мхм-тешко сам //

Д (72): Показујеш ногу? Показујеш ногу, је л’?

П (73): Да. Тешко сам поч’о да шнирам ципеле.



15

Д (74): Аха.

П (75): Шнир’о сам, ал’ све теже и теже.

Д (76): Тако си приметио, значи?

П (77): Да, да.

Д (78): Код тог сагињања / да те онда нешто почело болети.

П (79): Даа, да, код сагињања.

Д (80): Да, онда те је ту нога болела / или код сагињања кичма?П (81): Нога.

Д (82): Нога, нога.

П (83): На кичми нисам осећ’о никако.

Д (84): Никако.

П (85): Никако.

Д (86): Од почетка болести није кичма ништа болела?

П (87): Нисам на кичми, нисам на кичми никад осећ’о, да ме боли.

Д (88): Мхмм.

П (89): Само, ево ово, кук и ова спољна страна.

Д (90): Мхмм. А доле, је л’ иде у стопало?

П (91): Паа // доле до // ммхм ... Паа иде доле до усс // у стопало доле до глежња.

Ово највише (показује глежањ), овај, ево, ово //Д (92): Аха, добро. Значи, у стопалу нема, нема трњења?

П (93): Нема.

Д (94): Одгоре, на стопалу одгоре?

П (95): Не-нема.

Д (96): Нема // мхм // И како је стање било кад је било најтеже? Је л’ то било у

почетку болести / или се...

П (97): Било је све теже.

Д (98): Или то све теже. Значи, кренуло је постепено?

П (99): Ја сам кренуо једном, кажем жени, реко’; до сутра ако ми не буде боље,

идем доктору. Међутим, ја сам преспав’о / и оно опет исти ђаво.

Д (100): Ммхм.

П (101): Ја одем код доктора на инекцију, добијем инекције, иш’о сам после

опет на инекције, дао оно // Слабо је помагало. И на крају сам мор’о отић’ у

болницу.

Д (102): Кол’ко је дуго трајала та-та терапија са инекцијама?

П (103): Па код мог доктора добио сам једно шес-седам дана, па сам отиш’о у

болницу, па сам тамо леж’о дв’ес- Пред први мај отиш’о у болницу, није ми се

ишло пред Први мај, ал’ оно // ал’ каже доктор: „Прече ј’ здравље“. И ја сам

отиш’о сутра Први мај, и ја сам, као данас отиш’о.

Д (104): Добро.

П (105): И за Два’ес’ пети мај сам изаш’о.

Д (106): Добро. Је л’ било боље за то време лечења?

П (107): Било ми је боље, ал’ доктор Перић, кад сам дош’о на терапију, кад ме јеболело, каже: „Што су те пустили из болнице?“, реко’: „Доктор-доктор, нисам ја

самовољно ии“//

Д (108): На ком си одељењу леж’о тамо, је л’ знаш?

П (109): На психи-психијатрији.

Д (110): Психијатрији? А доктор Перић је почео са лечењем са- физикалну

терапију давао?

П (111): Електротерапију.

Д (112): Електротерапију. Добро.



16

П (113): Ја сам иш’о од куће. Нема ту. Попустило ме, шта ја знам, мало, и

про’од’о сам / и каже докторица: „Добро, ти иди“.

Д (114): И онда си се њему јавио на електротерапију?

П (115): И онда сам иш’о од куће на електротерапију.

Д (116): Да, амбулантно. Значи, од куће. Ммхм // Добро.

П (117): Па сам се мучио, од куће иш’о на елек-

Д (118): Је л’ тешко било ићи?П (119): Па испочетка није, али-али, после сам иш’о не само на електротерапију,

већ сам иш’о // било је дана / ђе сам цео дан заузет на ногама ил’ седећи.

Д (120): Мхм.

П (121): На контролу код једног доктора, па код другог, па у Социјално, па ме

у’вати цео дан на ногама ил’ сједећи / и то не, оваај // доста.

Д (122): Ммхм.

П (123): Доста допринело да се понови.

Д (124): Еее, сад // то се поновило? Поново се погоршало?

П (125): Онда // од тог ’одања и докторима, шта ја знам, то ми се поновило.

Д (126): Ммхм.

П (127): Па сам онда мор’о отић’ поново у болницу.

Д (128): То је други пут било кад си примљен?П (129): Да.

Д (130): На исто одељење?

П (131): Да, да. Исто, исто. Све исто.

Д (132): Добро. И кол’ко си тамо се задржао?

П (133): Онда сам опет леж’о дв’ес’ дана, па ме отпустили. Поново ми се

поправи иии //


П (135): и пустили ме кући.


П (137): И ја био кући / и оно се поново... // Доктор Перић се чудио, рек’о / „За

то се лежи по два месеца, три“.

Д (138): Аха.

П (139): Не знам, реко’, нисам ја доктор. Ја нисам тражио ни да идем кући / ни

ништа. Онда ми је вид’ла да ’одам иии-

Д (140): Ммх, ммхм.

П (141): Каже: „Добро, ти мо’ш ићи кући“.

Д (142): А код тих погоршања-ем- увек су једнако тегобе као што су биле и

раније?

П (143): Да, да, да. ( Показује болно место.)

Д (144): Увек исте?

П (145): Да, да, да.

Д (146): Тај бол са спољашње стране ноге, бол у том куку, је л’?

П (147): Да, да. Увек исто. Исто. Све исто.Д (148): Увек исто, је л’? Па се то ублажи мало, па се онда-

П (149): Понови. Да.

Д (150): Понови. Да, добро. То је, значи, други пут било сада?

П (151): Да.

Д (152): А онда шта се десило?

П (153): А онда трећи пут кад сам отиш’о у болницу, леж’о, леж’о иии

Д (154): Трећи пут?



17

П (155): Да. И онда су ми на крају, оовај, докторка једна предложила да идем у

Нови Сад.

Д (156): Ммхм.

П (157): Мада сам и тамо већ про’од’о и ово и оно, ал’ каже, „Ид’ ти у Нови

Сад, боље је. Тамо су //

Д (158): И шта су рекли, зашто се упућујеш у Нови Сад?

П (159): Па кажу: „Там’ имааа // бољи су доктори, има – овај – бања“ како сезове? Јодна бања. Због Јодне бање, штаа //

Д (160): Ммхм.

П (161): Мада мени // највише због Јодне бање // ја не знам.

Д (162): Ммхм, ммхм. Да ле- Мислили су на лечење?

П (163): Да.

Д (164): Уу ... уу бањи или –

П (165): Па мислили су на специјалисте боље или због Јодне бање, што бољи су

доктори / или да Јодна бања или ово-оно.

Д (166): Ммхм, ммхм. // Добро. Па како си то онда доспео овамо, овде, јер Јодна

бања је онај други део нас?

П (167): Па не знам ја.

Д (168): А ту си био на прегледу?П (169): Па овде ми је овај, хммм,

Д (170): Кад си дошао, мислим.

П (171): Она је мени – дала ми је – Има, каже / да је рехабилитација и Јодна

бања и све. „Све је тамо“, каже, „тамо ће ти помоћи најбоље.“

Д (172): Ммхм, ммхм.

П (173): Била жена овде, дошла, донела упут од моје докторице, иии-

Д (174): Да.

П (175): Сутрадан ја добио телеграм одма’ да се јавим.

Д (176): Ммхм, ммхм, добро. Значи, ако сам те добро разумео, у односу на то

стање, које си имао раније, ово је сад нешто боље.

П (177): Да, да.

Д (178): Да ли је сада боље и у односу на стање када си био тамо?

П (179): Пааа, ту је негде.

Д (180): Ту је негде?

П (181): Мадаа, овај, можда, оно прво лечење је било успешније, јер је то ипак //

ја мислим, нисам доктор, ал’ што дуже траје // можда неке последице –

Д (182): Мислиш да је оно после изласка први пут из болнице, да ти је било

боље него што је сада?

П (183): Пааа, тако сам мог’о као и сад.

Д (184): Као и сад.

П (185): Могу ја сад да ’одам, шта ја знам //

Д (186): Ммхм.

П (187): Али, много сам се крет’о после тога кад сам изаш’о из болнице. Многосам иш’о по терапијама и докторима и чек’о, и напрез’о сам се, мислим, од тог

чекања и кретања, да сам леж’о кући ил’ у болници још, ја верујем да не би

дошло до тога.

Д (188): Ммхмм, добро.

П (189): Рано сам // мислим да сам рано отпуштен. После два’ес’ пет дана да ме

пусте кући.

Д (190): Кажи ми, имам утисак да си мало нервозан онако, је л’ ти то само сада

ил’, овај –



18

П (191): Паа, ооваај, кад сам отпуштен – Нисам сада нервозан.

Д (192): Ниси сада?

П (193): Не. Сад сам добро, овде ми одговара и лепо ми је.

Д (194): Мххм.

П (195): Или, кад сам – одма’ ми је боље, пролази ми нога, кад сам опуштен и

немам неких проблема.

Д (196): Да. Мислиш да је повезан тај бол мало са том нервозом неком?П (197): Повезан, повезан, повезан. Страшно повезан.

Д (198): Ммххм.

П (199): Чим имам неки проблем, можда кући ил’ нешто, одма’ ми се укочи

нога.

Д (200): Мммхм, да. Кажи, је л’ ти знаш од чега болујеш? Јеси до сада сазнао

шта и како је, је л’ имаш представу о томе шта је то?

П (201): Паа – јааа нешто – не знам – мислим, нешто у леђима прикљештено,

живац, не знам, мислим, уопште не знам //

Д (202): Ммхм. (Узима снимак, окреће га према светлу и гледа у њега.) Е, сад

види. Ова миографија што је рађена је то доста показала. Показала је да постоји

укљештење живаца и да се, највероватније, ради о дизању те рскавичасте

плочице, тог, што кажу пацијенти, дискуса. Јеси чуо за то?П (203): Паа чуо сам.

Д (204): – да ти то говоре, али не знаш шта је то, је ли?

П (205): Паа не знам // нешто.

Д (206): Нешто онако неодређено, је л’? То је та плочица између пршљенова,

која хоће да се помери, па онда – па онда притиска живац –

П (207): Па, да.

Д (208): – и онда се он ту укљешти – Ееее сад, то смо направили, тај снимак,

имамо ту претпоставку –

П (209): Да.

Д (210): – да се ради о томе // ми смо претпостављали и раније, а он је то

потврдио – то – Ее, сад, овај снимак је био и код неурохирурга и неурохирург је

на – на, само на основу овог снимка, рекао да би то можда било и за операцију //

П (211): Ха.

Д (212): Тако је важно да знаш и то –

П (213): Да.

Д (214): – шта је речено. Е, сад, моје је мишљење дааа ми не морамо журити са

операцијом.

П (215): Да.

Д (216): Под условом да ја сада, приликом прегледа, нађем да стање није горе

него што је било онда када си овде дошао.

П (217): Да.

Д (218): Ако се покаже да није горе, онда у том случају, мм, можемо да

покушамо са овим начином лечења.П (219): Да.

Д (220): Наравно, то ће сад много активније.

П (221): Да.

Д (222): То ће сад доћи у обзир једна дозирана оваа // физикална терапија и тако

даље. // Међутим –

П (223): Мене већ стра’.

Д (224): Од чега?

П (225): Од операције, шта ја знам –



19

Д (226): Од операције?

П (227): Осећам неки стра’.

Д (228): Еее, ја не могу да ти тврдим да до тога неће доћи // Све зависи од тога

како ће то – и како ће сад реаговати на ову нашу терапију овде. Ако буде добро

реаговало, ако немамо пре свега прво и под бројем један, ако немамо поверења у

односу на ово стање, онда –

П (229): Да.Д (230): ако добро реагујеш, то ће се видети одма’ на почетку терапије онда у

том случају, вероватно, ће се то све смирити. // Међутим, чињеница је да су ови

рекли да би се, према месту на коме се налази тај дискус, и тако даље, да они,

гледајући као хирурзи, је л’, који, оовај, морају да мисле као хирурзи –

П (231): Да.

Д (232): – да они предлажу да се то можда – ооваај – оперише. //

П (233): (Уздах.)

Д (234): Само видиш, ми бисмо морали да се договоримо. Тај страх и напетост

која постоји код пацијента.

П (235): Да, да.

Д (236): Ти си сам вид’о кол’ко је то повезано.

П (237): Јест’. Повезано је.Д (238): Ми би морали некако да се договоримо да ти апсолутно имаш поверења

у ово овде што ми радимо, а ако буде те напетости у теби –

П (239): Да.

Д (240): – ако будеш нервозан, ааако, овај – ако не верујеш у то што ће ти се

доле радити, ако си резервисан према томе –

П (241): Ма ја верујем.

Д (242): – неће имати успеха.

П (243): Ја верујем, само ме страх од операције. Другог страха до сад нисам

им’о, мислим ни проблема.

Д (244): Да. Знаш шта, та операција се сматра лаком операцијом. Обично људи,

кад се каже, „кичма је у питању“, па „операција кичме“, замишљају бог зна шта

тамо. Да ће да се изваде пола кичмене мождине.

П (245): Да.

Д (246): Међутим, далеко од тога. То је све овде испод коже и они направе један

мали рез и мали отвор и изваде само тај део, који притиска на живац и вид’о си,

уосталом, и пацијенте овде, који леже после операције. Многи су савршено

добро. Савршено добро.

П (247): Тја, ја // Само је то повезано страшно, мислим, са неким проблемом.

Повезано.

Д (248): Да, прво што морамо радити, а то је, мени се ипак чини да постоји код

тебе овако једна мала нервоза, знаш онако, ти ипак – можда зато што-што си

претпостављао: операција, па шта ће бити. / ... Ми то морамо решити, то питање,

можда и уз помоћ лекова и –П (249): Да, да, да, да.

Д (250): – да се консултујемо можда и са неуролозима.

П (251): Паа, ја сам –

Д (252): Морамо решити, морамо те смирити.

П (253): Да.

Д (254): Знаш, и тек кад – онда видети даље –

П (255): Да, да.



20

Д (256): Шта ћемо са терапијом. Основна је ствар да би ти морао све оно што је

теби нејасно у вези са тим обољењем да питаш, да се рашчисти.

П (257): Да, да, да.

Д (258): Знаш, јер најгоре је кад човек –

П (259): Да, да, да.

Д (260): не зна, не ако не зна или нешто мало зна, поготово ако то сазна од људи

који нису стручњаци за то –П (261): Да, да, да.

Д (262): – онда он себи може представити у својој глави много тога што не

постоји уопште.

П (263): Да, да, да.

Д (264): Да, добро, ја би овако предложио дааа, овај – да извршимо тај преглед

прво.

П (265): Даа.

Д (266): Тај контролни преглед и даа сее уз помоћ лекова покушамо // даа –

П (267): Да.

Д (268): – мало смиримо, да-да мало смиримо и то знаш, једно дан-два, док не

почну да делују лекови, па да онда, под условом наравно, ја очекујем у ствари

да је стање, оовај, не-не, да нема погоршања.П (269): Да.

Д (270): То сам већ видео –

П (271): Да.

Д (272): – у току овај, тога ходања и тако.

П (273): Да, да.

Д (274): Па би онда од-одлучили се за коју терапију –

П (275): Да, да.

Д (276): – и то контролисали онда из дана у дан да видимо да-да се то, овај, ипак

на овај начин реши.

П (277): Ма смирило би се мени, сам’ да се опустим, да нем’ никаки’ проблема

код мене, чини ми се –

Д (278): А то – покушаћемо да учинимо то тако.

П (279): Па да // то ј’ тол’ко повезано, тол’ко ја осећам – чим имам неки

проблем већи, одма’ –

Д (280): Да. Кажи, да ли мислиш на проблем овај свој са болом, са

здравственим, или проблем неке друге природе?

П (281): Ма било какав проблем у кући, у породици.

Д (282): Је л’ има у кући неких проблема?

П (283): Кад би би – сад нема, мислим –

Д (284): Сад немаш.

П (285): Ал’ ако би било, онда одма’ би ми се погоршало.

Д (286): Одма’ се погорша, да, да. А сад? Да ли имаш нешто што те – што те –

П (287): Нема. Сад нема. Била је жена сад у недељу, разоварали смо и //Д (288): Ммхм.

П (289): Да се оп-опустим, да немам проблема, она ће водит’ кући рачуна о

деци, ово-оно иии разговарали смо и много ми је лакше, мислим –

Д (290): Кол’ко су ти деца велика сада?

П (291): Деветнајс’ година и седамнајс’. Две ћерке.

Д (292): Деветнаест и седамнаест.

П (293): Сад ова старија на факултет, сад треба да иде и ја сам –

Д (294): Нема проблема са децом?



21

П (295): Нема, мислим, добро уче, једино што је, имам проблем, сад треба да

радим // још највише // треба да их школујем.

Д (296): Финансијски проблем? Проблем са личним дохотком?

П (297): Треба да их школујем сад – Па, добро, мало ко да нема, али мислим,

овде ми је добро, добро се осећам, пријатне су сестре и доктори, у Каћу је све

друкч’е.

Д (298): Ммхм, значи, задрж’о би се овде, не би –П (299): Па, задрж’о би се.

Д (300): – да ни то до краја –

П (301): Па задрж’о би се зато што сам овде стварно некак’ опуштен. Там- тамо

су многе дрске сестре оне ии – // ( мршти се)

Д (302): Мислим да би, без обзира на ту твоју породичну ситуацију, можда би ти

тамо било лакше да то решаваш, али мислим, не би било добро да се сад ово

прекида.

П (303): Не, не.

Д (304): Па да се враћаш у Каћ.

П (305): Па не би ни ја сад, засад.

Д (306): Зато што, овај, ту смо на пола пута –

П (307): Да, да, па и ја не би. Ако би стварно осетио да имам неки –Д (308): Ммхм.

П (309): проблем да лежим ту, ја, ја – Засад сам опуштен, само ме мучило сад

ово, сваки дан сам стреп’о шта ће бити, да л’ ће рећи, је л’ –

Д (310): Да.

П (311): Јел нисам баш нисам вољан ( леже на кревет, на страну, уморан), да с’

оперишем, па сад страх ме од тога.

Д (312): Да, овај, види овако. Ја сам ти право рек’о како стоје ствари, целу

истину знаш.

П (313): Да, да.

Д (314): Тако, баш тако стоје ствари. Код неких случајева је тако, како – овај –

да се код – иако је мало тежи случај, он онда може да се лечи или операцијом,

или на овај начин без операције.

П (315): Морам ја мало сад да се ослободим те – да с’ мало опустим да не

мислим на ту операцију.

Д (316): Да, да.

П (317): Постојаће можда – Страх ме увек од те операције и сад мислим –

Д (318): Ммхм.

П (319): Биће можда мање успешно лечење.

Д (320): Ммхм, да. Ја мислим да ћеш ти да се ослободиш тог страха тренутка

када – мхм – осетиш успех овог овде лечења, знаш, кад се повуку болови.

П (321): Да, да.

Д (322): Кад будеш почео нормалније се кретати.

П (323): Сада, ево, осећам тачно мало јаче болове.Д (324): Да, да // Је л’ би ти хтео да разговараш, ооваај, са хирургом да ти он

можда нешто објасни. Можда ће ти то –

П (325): Можда ће ме уплашити још више. (Устаје па седа.)

Д (326): Мислиш да-да они то –

П (327): Уплашиће ме, а то је стварно повезано. Кад се уплашим, мене боли јаче.

Д (328): Добро, то ћемо још видети.

П (329): Ја говорим истину због мене, због мог здравља нема никаквог лагања и

шта ја знам. Волим тачно истину да имате ви представу о чему се ради.



22


П (331): У мене је тако.

Д (332): Ммхм.

П (333): Кад неки јачи проблем имам, то је тако повезано, ја не знам. Чим се

опустим и немам проблема, мени иде набоље.

Д (334): Ето видиш. Добро, то ћемо све покушати.

П (335): Сад како, шта, ја не знам.Д (336): Ево, ја би ти сад предложио, сад се ти мало опусти, иди у собу мало,

прошетај, па ћу те ја позвати.

П (337): Да.

Д (338): Сад си мало дуго седео, знаш –

П (339): Па добро.

Д (340): И видим да си ти, овај, да си почео да се мешкољиш. То може да утиче

на налаз који ја будем добио –

П (341): Да, да, да.

Д (342): – приликом прегледа. Отиди сад мало прво да одлежиш, знаш –

П (343): (Устаје, иде ка вратима, отвара их.) Да, да.

Д (344): – и да се договоримо, коначно, за терапију.

П (345): Добро, хвала.Д (346): Довиђења, пријатно.

П (347): (Окреће се на вратима да још нешто пита.) Мени, ја не знам –

Д (348): Решићемо то, решићемо то.

П (349): Само ме интересује да л’ је то само код мене повезано са проблемом,

ил’ је то код више пацијената?

Д (350): Код свих је тако, код свих је тако. Неко каже право као ти, а неко то не

може –

П (351): Да, да, да.

Д (352): – да повеже.

П (353): Добро, хвала.

Д (354): Молим.

Date post:	22-Feb-2018
Category:	Documents
Upload:	zvonko1988
View:	224 times
Download:	0 times

pragmatika 1

Documents